Яхве на иврите как пишется

Page semi-protected

From Wikipedia, the free encyclopedia

A coin showing a bearded figure seating on a winged wheel, holding a bird on his outstretched hand

Yahweh[a] was an ancient Levantine deity that became the national god of ancient Israel and Judah.[3] The origins of his worship reach at least to the early Iron Age, and likely to the Late Bronze Age if not somewhat earlier,[4] and in the oldest biblical literature he possesses attributes typically ascribed to weather and war deities, fructifying the land and leading the heavenly army against Israel’s enemies.[5] The early Israelites were polytheistic and worshipped Yahweh alongside a variety of Canaanite gods and goddesses, including El, Asherah and Baal.[6] In later centuries, El and Yahweh became conflated and El-linked epithets such as El Shaddai came to be applied to Yahweh alone,[7] and other gods and goddesses such as Baal and Asherah were absorbed into Yahwist religion.[8]

Towards the end of the Babylonian captivity, the very existence of foreign gods was denied, and Yahweh was proclaimed as the creator of the cosmos and the one true God of all the world,[9] giving birth to Judaism, which has c. 14–15 million adherents today. During the Second Temple period, speaking the name of Yahweh in public became regarded as taboo,[10] and Jews instead began to substitute other words, primarily adonai (אֲדֹנָי‬‎, «my Lord»). In Roman times, following the Siege of Jerusalem and destruction of its Temple, in 70 CE, the original pronunciation of the god’s name was forgotten entirely.[11]

Yahweh is also invoked in Papyrus Amherst 63, and in Jewish or Jewish-influenced Greco-Egyptian magical texts from the 1st to 5th century CE.[12]

Name

The god’s name was written in paleo-Hebrew as 𐤉𐤄𐤅𐤄 (יהוה‎ in block script), transliterated as YHWH; modern scholarship has reached consensus to transcribe this as Yahweh.[13] The shortened forms «Yeho-» and «Yo-» appear in personal names and in phrases such as «Hallelujah[14] The sacrality of the name, as well as the Commandment against «taking the name ‘in vain'», led to increasingly strict prohibitions on speaking or pronouncing the term in writing. Rabbinic sources suggest that, by the Second Temple period, the name of God was pronounced only once a year, by the high priest, on the Day of Atonement.[15]

History

Periods

Philip King and Lawrence Stager place the history of Yahweh into the following periods:

  • Late Bronze: 1550–1200 BCE
  • Iron Age I: 1200–1000 BCE
  • Iron Age II: 1000–586 BCE
  • Neo-Babylonian: 586–539 BCE
  • Persian: 539–332 BCE[16]

Other academic terms often used include First Temple period, from the construction of the Temple in 957 BCE to its destruction in 586 BCE, exilic for the period of the Exile from 586–539 BCE (identical with Neo-Babylonian above), post-Exilic for later periods and Second Temple period from the reconstruction of the Temple in 515 BCE until its destruction in 70 CE.

Late Bronze Age origins (1550–1200 BCE)

A bronze statue of a standing male figure, his right hand raised and his left hand extended, wearing a crested helmet

In the earliest Biblical literature Yahweh is a storm-god typical of ancient Near Eastern myths, marching out from a region to the south or south-east of Israel with the heavenly host of stars and planets that make up his army to do battle with the enemies of his people Israel: [17]

There is none like God, O Jeshurun [a name for Israel]
who rides through the heavens to your help and the clouds in His majesty.
“The eternal God is a hiding place, and underneath are the everlasting arms; and He drove out the enemy from you, and said, ‘Destroy!’
so Israel lives in safety, untroubled is Jacob’s abode …
Your enemies shall come fawning to you,
and you shall tread on their backs».

(Deuteronomy 33:26-28)

There is almost no agreement on his origins.[18] His name is not attested other than among the Israelites and seems not to have any plausible etymology,[19][failed verification] ehyeh ašer ehyeh («I Am that I Am»), the explanation presented in Exodus 3:14, appearing to be a late theological gloss invented at a time when the original meaning had been forgotten.[20] One scholarly theory is that he originated in a shortened form of ˀel ḏū yahwī ṣabaˀôt, «El who creates the hosts»,[21] but this phrase is nowhere attested either inside or outside the Bible, and the two gods are in any case quite dissimilar, with El being elderly and paternal and lacking Yahweh’s association with the storm and battles.[22]

The oldest plausible occurrence of his name is in the phrase «Shasu of Yhw» (Egyptian: 𓇌𓉔𓍯𓅱 yhwꜣw) in an Egyptian inscription from the time of Amenhotep III (1402–1363 BCE),[23][24] the Shasu being nomads from Midian and Edom in northern Arabia.[25] The current consensus is therefore that Yahweh was a «divine warrior from the southern region associated with Seir, Edom, Paran and Teman».[26] There is considerable although not universal support for this view,[27] but it raises the question of how Yahweh made his way to the north.[28] An answer many scholars consider plausible is the Kenite hypothesis, which holds that traders brought Yahweh to Israel along the caravan routes between Egypt and Canaan.[29] This ties together various points of data, such as the absence of Yahweh from Canaan, his links with Edom and Midian in the biblical stories, and the Kenite or Midianite ties of Moses,[28] but its major weaknesses are that the majority of Israelites were firmly rooted in Palestine, while the historical role of Moses is highly problematic.[30] It follows that if the Kenite hypothesis is to be maintained then it must be assumed that the Israelites encountered Yahweh (and the Midianites/Kenites) inside Israel and through their association with the earliest political leaders of Israel.[31]

Iron Age I (1200–1000 BCE)

A bronze bull

Early Iron Age bull figurine from Bull Site at Dhahrat et-Tawileh (modern West Bank, ancient Ephraim), representing El, Baal or Yahweh[32][33]

Iron Age I corresponds approximately to the Judges period of the Bible.[34] During this period, Israel was a confederation of tribes,[35] each of which was (by then) a territorial entity with boundaries and rights.[36] Although the Biblical account draws a clear distinction between Israelites and Canaanites in this period, and this was followed in early scholarship, the modern consensus is that there was no distinction in language or material culture between these groups and scholars accordingly define Israelite culture as a subset of Canaanite culture.[37]

Yahweh was originally described as one of the sons of El in Deuteronomy 32:8–9, but this was removed by a later emendation to the text.[38]

With the notable exception of Yahweh himself, the deities worshipped by Israel were also Canaanite. These included El, the ruler of the pantheon,[39] Asherah, his consort, and Baal.[40]

In the earliest Biblical literature Yahweh has characteristics of a storm-god typical of ancient Near Eastern myths, marching out from a region to the south or south-east of Israel with the heavenly host of stars and planets that make up his army to do battle with the enemies of his people Israel:[17]

Yahweh, when you went out of Seir,
    when you marched out of the field of Edom,
the earth trembled, the sky also dropped.
    Yes, the clouds dropped water.
The mountains quaked at Yahweh’s presence,
    even Sinai at the presence of Yahweh, the God of Israel.

From the sky the stars fought.
    From their courses, they fought against Sisera.[41]

Iron Age II (1000–586 BCE)

A reconstructed two-handled jar, with many missing fragments. In the centre, two bull-headed figures look towards us. There are other figures and the scene is hard to make out.

Painting on a jar found at Kuntillet Ajrud, under the inscription «Yahweh of Samaria and his Asherah» (c. 800 BCE)

Iron II saw the emergence of nation-states in the Southern Levant including Israel, Judah, Philistia, Moab, Ammon, Edom and Phoenicia.[42] Each kingdom had its own national god:[42] Chemosh was the god of the Moabites, Milcom the god of the Ammonites, Qaus the god of the Edomites, and Yahweh the god of Israel.[43][44] In each kingdom the king was also the head of the national religion and thus the viceroy on Earth of the national god.[45]

Yahweh filled the role of national god in the kingdom of Israel (Samaria), which emerged in the 10th century BCE; and also in Judah, which emerged probably a century later[46] (no «God of Judah» is mentioned anywhere in the Bible).[43][44] During the reign of Ahab (c. 871–852 BCE), and particularly following his marriage to Jezebel, Baal may have briefly replaced Yahweh as the national god of Israel (but not Judah).[47][48]

In 9th century and the rejection of Baal worship associated with the prophets Elijah and Elisha the Yahweh-religion began to separate itself from its Canaanite heritage; this process continued over the period 800-500 BCE with legal and prophetic condemnations of the asherim, sun-worship and worship on the high places, along with practices pertaining to the dead and other aspects of the old religion.[49] Features of Baal, El, and Asherah were absorbed into Yahweh, El (or el) (Hebrew: אל) became a generic term meaning «god» as opposed to the name of a specific god, and epithets such as El Shaddai came to be applied to Yahweh alone.[50] In this atmosphere a struggle emerged between those who believed that Yahweh alone should be worshipped, and those who worshipped him within a larger group of gods;[51] the Yahweh-alone party, the party of the prophets and Deuteronomists, ultimately triumphed, and their victory lies behind the biblical narrative of an Israel vacillating between periods of «following other gods» and periods of fidelity to Yahweh.[51]

Neo-Babylonian and Persian Periods (586–332 BCE)

A model building, with a large cubic structure to the rear and an open courtyard in front, surrounded by crenelated and turreted walls

In 587/6 BCE Jerusalem fell to the Neo-Babylonians, the Temple was destroyed, and the leadership of the community were deported.[52] The next 50 years, the Babylonian exile, were of pivotal importance to the history of Israelite religion. As the traditional sacrifices to Yahweh (see below) could not be performed outside Israel, other practices including sabbath observance and circumcision gained new significance.[53] In the writing of second Isaiah, Yahweh was no longer seen as exclusive to Israel but as extending his promise to all who would keep the sabbath and observe his covenant.[54] In 539 BCE Babylon in turn fell to the Persian conqueror Cyrus the Great, the exiles were given permission to return (although only a minority did so), and by about 500 BCE the Temple was rebuilt.[55]

Towards the end of the Second Temple period, speaking the name of Yahweh in public became regarded as taboo.[10] When reading from the scriptures, Jews began to substitute the divine name with the word adonai (אֲדֹנָי‬), meaning «Lord».[11] The High Priest of Israel was permitted to speak the name once in the Temple during the Day of Atonement, but at no other time and in no other place.[11] During the Hellenistic period, the scriptures were translated into Greek by the Jews of the Egyptian diaspora.[56] Greek translations of the Hebrew scriptures render both the tetragrammaton and adonai as kyrios (κύριος), meaning «the Lord».[11] After the Temple was destroyed in 70 CE the original pronunciation of the tetragrammaton was forgotten.[11]

The period of Persian rule saw the development of expectation in a future human king who would rule purified Israel as Yahweh’s representative at the end of time—a messiah. The first to mention this were Haggai and Zechariah, both prophets of the early Persian period. They saw the messiah in Zerubbabel, a descendant of the House of David who seemed, briefly, to be about to re-establish the ancient royal line, or in Zerubbabel and the first High Priest, Joshua (Zechariah writes of two messiahs, one royal and the other priestly). These early hopes were dashed (Zerubabbel disappeared from the historical record, although the High Priests continued to be descended from Joshua), and thereafter there are merely general references to a Messiah of David (i.e. a descendant).[57][58] From these ideas, Second Temple Judaism would later emerge, whence Christianity, Rabbinic Judaism, and Islam.

Worship

Festivals and sacrifice

The centre of Yahweh’s worship lay in three great annual festivals coinciding with major events in rural life: Passover with the birthing of lambs, Shavuot with the cereal harvest, and Sukkot with the fruit harvest.[59] These probably pre-dated the arrival of the Yahweh religion,[59] but they became linked to events in the national mythos of Israel: Passover with the exodus from Egypt, Shavuot with the law-giving at Mount Sinai, and Sukkot with the wilderness wanderings.[44] The festivals thus celebrated Yahweh’s salvation of Israel and Israel’s status as his holy people, although the earlier agricultural meaning was not entirely lost.[60] His worship presumably involved sacrifice, but many scholars have concluded that the rituals detailed in Leviticus 1–16, with their stress on purity and atonement, were introduced only after the Babylonian exile, and that in reality any head of a family was able to offer sacrifice as occasion demanded.[61] A number of scholars have also drawn the conclusion that infant sacrifice, whether to the underworld deity Molech or to Yahweh himself, was a part of Israelite/Judahite religion until the reforms of King Josiah in the late 7th century BCE.[62] Sacrifice was presumably complemented by the singing or recital of psalms, but again the details are scant.[63] Prayer played little role in official worship.[64]

Temples

In the foreground, a bearded man dressed in an impressive white robe and head-dress raises his hand to heaven. Behind him, a large crowd bows in prayer.

Solomon dedicates the Temple at Jerusalem (painting by James Tissot or follower, c. 1896–1902).

The Hebrew Bible gives the impression that the Jerusalem temple was always meant to be the central or even sole temple of Yahweh, but this was not the case.[44] The earliest known Israelite place of worship is a 12th-century BCE open-air altar in the hills of Samaria featuring a bronze bull reminiscent of Canaanite Bull-El (El in the form of a bull) and the archaeological remains of further temples have been found at Dan on Israel’s northern border, at Arad in the Negev and Beersheba, both in the territory of Judah.[65] Shiloh, Bethel, Gilgal, Mizpah, Ramah and Dan were also major sites for festivals, sacrifices, the making of vows, private rituals, and the adjudication of legal disputes.[66]

Portrayal

Yahweh-worship was famously aniconic, meaning that the god was not depicted by a statue or other image. This is not to say that he was not represented in some symbolic form, and early Israelite worship probably focused on standing stones, but according to the Biblical texts the temple in Jerusalem featured Yahweh’s throne in the form of two cherubim, their inner wings forming the seat and a box (the Ark of the Covenant) as a footstool, while the throne itself was empty.[67] There is no universally accepted explanation for such aniconism, and a number of recent scholars have argued that Yahweh was in fact represented prior to the reforms of Hezekiah and Josiah late in the monarchic period: to quote one study, «[a]n early aniconism, de facto or otherwise, is purely a projection of the post-exilic imagination».[68] Other scholars argue that there is no certain evidence of any anthropomorphic representation of Yahweh during the pre-exilic period.[69]

Yahweh and the rise of monotheism

It is unclear when the worship of Yahweh alone began. The earliest portrayals of Yahweh as the principal deity to whom «one owed the powers of blessing the land» appear in the teachings of the prophet Elijah in the 9th century BCE, and was likely well established by the time of the prophet Hosea in the 8th century BCE, in reference to disputes between Yahweh and Baal.[70] The early supporters of this faction are widely regarded as being monolatrists rather than true monotheists;[71] they did not believe Yahweh was the only god in existence, but instead believed he was the only god the people of Israel should worship.[72] Finally, in the national crisis of the exile, the followers of Yahweh went a step further and outright denied that the other deities aside from Yahweh even existed, thus marking the transition from monolatrism to true monotheism.[9] The notion that Yahweh is «to be venerated as the creator-god of all the earth» is first elaborated by the Second Isaiah, a 6th-century exilic work, though the case for the theological doctrine again rests on Yahweh’s power over other gods rather than independent monotheistic reasoning.[73]

Graeco-Roman syncretism

Yahweh is frequently invoked in Graeco-Roman magical texts dating from the 2nd century BCE to the 5th century CE, most notably in the Greek Magical Papyri,[74] under the names Iao, Adonai, Sabaoth, and Eloai.[12] In these texts, he is often mentioned alongside traditional Graeco-Roman deities and Egyptian deities.[12] The archangels Michael, Gabriel, Raphael, and Ouriel and Jewish cultural heroes such as Abraham, Jacob, and Moses are also invoked frequently.[75] The frequent occurrence of Yahweh’s name was likely due to Greek and Roman folk magicians seeking to make their spells more powerful through the invocation of a prestigious foreign deity.[12]

A coin issued by Pompey to celebrate his successful conquest of Judaea showed a kneeling, bearded figure grasping a branch (a common Roman symbol of submission) subtitled BACCHIVS IVDAEVS, which may be translated as either «The Jewish Bacchus» or «Bacchus the Judaean». The figure has been interpreted as depicting Yahweh as a local variety of Bacchus, that is, Dionysus.[76] However, as coins minted with such iconography ordinarily depicted subjected persons, and not the gods of a subjected people, some have assumed the coin simply depicts the surrender of a Judean who was called «Bacchius», sometimes identified as the Hasmonean king Aristobulus II, who was overthrown by Pompey’s campaign.[77][78][79][80] In any event, Tacitus, John the Lydian, Cornelius Labeo, and Marcus Terentius Varro similarly identify Yahweh with Bacchus-Dionysus.[81] Jews themselves frequently used symbols that were also associated with Dionysus such as kylixes, amphorae, leaves of ivy, and clusters of grapes, a similarity Plutarch used to argue that Jews worshipped a hypostasized form of Bacchus-Dionysus.[82] In his Quaestiones Convivales, Plutarch further notes that the Jews hail their god with cries of «Euoi» and «Sabi», phrases associated with the worship of Dionysus.[83][84][85] According to Sean M. McDonough, Greek speakers may have confused Aramaic words such as Sabbath, Alleluia, or even possibly some variant of the name Yahweh itself, for more familiar terms associated with Dionysus.[86] Other Roman writers, such as Juvenal, Petronius, and Florus, identified Yahweh with the god Caelus.[87][88][89]

See also

  • Ancient Semitic religion
  • El
  • God in Abrahamic religions
  • God in Christianity
  • God in Judaism
  • Historicity of the Bible
  • History of ancient Israel and Judah
  • Jah, a short form of the name
  • Jehovah
  • Names of God in Judaism
  • Sacred Name Movement
  • Tetragrammaton
  • Tutelary deity

References

Notes

  1. ^ , or often in English; ‬𐤉𐤄𐤅𐤄 in Paleo-Hebrew; reconstructed in block script: יַהְוֶה *Yahwe, [jahˈwe]

Citations

  1. ^ Trotter 2002, p. 153.
  2. ^ Stavrakopoulou 2021, pp. 411–412, 742.
  3. ^ Miller & Hayes 1986, p. 110.
  4. ^ Miller 2000, p. 1.
  5. ^ Hackett 2001, pp. 158–59.
  6. ^ Smith 2002, p. 7.
  7. ^ Smith 2002, pp. 8, 33–34.
  8. ^ Smith 2002, pp. 8, 135.
  9. ^ a b Betz 2000, p. 917.
  10. ^ a b Leech 2002, pp. 59–60.
  11. ^ a b c d e Leech 2002, p. 60.
  12. ^ a b c d Smith & Cohen 1996b, pp. 242–256.
  13. ^ Alter 2018, p. unpaginated.
  14. ^ Preuss 2008, p. 823.
  15. ^ The Cambridge History of Judaism: The Late Roman-Rabbinic Period p 779 William David Davies, Louis Finkelstein, Steven T. Katz – 2006 «(BT Kidd 7ia) The historical picture described above is probably wrong because the Divine Names were a priestly … Name was one of the climaxes of the Sacred Service: it was entrusted exclusively to the High Priest once a year on the…»
  16. ^ King & Stager 2001, p. xxiii.
  17. ^ a b Hackett 2001, pp. 158–160.
  18. ^ Kaiser 2017, p. unpaginated.
  19. ^ Hoffman 2004, p. 236.
  20. ^ Parke-Taylor 1975, p. 51.
  21. ^ Miller 2000, p. 2.
  22. ^ Day 2002, pp. 13–14.
  23. ^ Freedman, O’Connor & Ringgren 1986, p. 520.
  24. ^ Anderson 2015, p. 510.
  25. ^ Grabbe 2007, p. 151.
  26. ^ Smith 2017, p. 42.
  27. ^ Grabbe 2007, p. 153.
  28. ^ a b Van der Toorn 1999, p. 912.
  29. ^ Van der Toorn 1999, pp. 912–13.
  30. ^ Van der Toorn 1995, pp. 247–248.
  31. ^ Van der Toorn 1995, p. 248.
  32. ^ Smith 2002, p. 83.
  33. ^ Stavrakopoulou 2021, p. 395.
  34. ^ Hackett 2001, p. 132.
  35. ^ Stager 2001, p. 91.
  36. ^ Stager 2001, p. 111.
  37. ^ Smith 2002, pp. 7, 19–31.
  38. ^ Anderson 2015, p. 77.
  39. ^ Golden 2009, p. 182.
  40. ^ Smith 2002, pp. 19–31.
  41. ^ Verses 4–5 and 20 of Judges 5 (WEB), the Song of Deborah.
  42. ^ a b Schniedewind 2013, p. 93.
  43. ^ a b Hackett 2001, p. 156.
  44. ^ a b c d Davies 2010, p. 112.
  45. ^ Miller 2000, p. 90.
  46. ^ Geller 2012, p. unpaginated.
  47. ^ Smith 2002, pp. 71–72.
  48. ^ Campbell 2001, pp. 221–222.
  49. ^ Smith 2002, p. 9.
  50. ^ Smith 2002, pp. 8, 33–34, 135.
  51. ^ a b Sperling 2017, p. 254.
  52. ^ Grabbe 2010, p. 2.
  53. ^ Cogan 2001, p. 271.
  54. ^ Cogan 2001, p. 274.
  55. ^ Grabbe 2010, pp. 2–3.
  56. ^ Coogan, Brettler & Newsom 2007, p. xxvi.
  57. ^ Wanke 1984, pp. 182–183.
  58. ^ Albertz 2003, p. 130.
  59. ^ a b Albertz 1994, p. 89.
  60. ^ Gorman 2000, p. 458.
  61. ^ Davies & Rogerson 2005, pp. 151–152.
  62. ^ Gnuse 1997, p. 118.
  63. ^ Davies & Rogerson 2005, pp. 158–165.
  64. ^ Cohen 1999, p. 302.
  65. ^ Dever 2003a, p. 388.
  66. ^ Bennett 2002, p. 83.
  67. ^ Mettinger 2006, pp. 288–290.
  68. ^ MacDonald 2007, pp. 21, 26–27.
  69. ^ Lewis 2020, pp. 293–297.
  70. ^ Albertz 1994, p. 61.
  71. ^ Eakin 1971, pp. 70, 263.
  72. ^ McKenzie 1990, p. 1287.
  73. ^ Rosenberg 1966, p. 297.
  74. ^ Betz 1996, p. [page needed].
  75. ^ Arnold 1996, p. [page needed].
  76. ^ Scott 2015, pp. 169–172.
  77. ^ Scott 2015, pp. 11, 16, 80, 126.
  78. ^ Levine, Lee I. Judaism and Hellenism in Antiquity: Conflict or Confluence? University of Washington Press, 1998, http://www.jstor.org/stable/j.ctvcwnpvs., pp 38-60
  79. ^ Lane, Eugene N. “Sabazius and the Jews in Valerius Maximus: A Re-Examination.” The Journal of Roman Studies, vol. 69, [Society for the Promotion of Roman Studies, Cambridge University Press], 1979, pp. 35–38, https://doi.org/10.2307/299057.
  80. ^ Harlan, Michael (1995). Roman Republican Moneyers and Their Coins, 63 B.C.-49 B.C. Seaby. pp. 115–118. ISBN 0713476729.
  81. ^ McDonough 1999, p. 88.
  82. ^ Smith & Cohen 1996a, p. 233.
  83. ^ Plutarch n.d., «Question VI».
  84. ^ McDonough 1999, p. 89.
  85. ^ Smith & Cohen 1996a, pp. 232–233.
  86. ^ McDonough 1999, pp. 89–90.
  87. ^ Juvenal, Satires 14.97; Peter Schäfer, Judeophobia: Attitudes toward the Jews in the Ancient World (Harvard University Press, 1997), pp. 41, 79–80.
  88. ^ Petronius, frg. 37.2; Schäfer, Judeophobia, pp. 77–78.
  89. ^ Florus, Epitome 1.40 (3.5.30): «The Jews tried to defend Jerusalem; but he [Pompeius Magnus] entered this city also and saw that grand Holy of Holies of an impious people exposed, Caelum under a golden vine» (Hierosolymam defendere temptavere Iudaei; verum haec quoque et intravit et vidit illud grande inpiae gentis arcanum patens, sub aurea vite Caelum). Finbarr Barry Flood, The Great Mosque of Damascus: Studies on the Makings of an Umayyad Visual Culture (Brill, 2001), pp. 81 and 83 (note 118). The Oxford Latin Dictionary (Oxford: Clarendon Press, 1982, 1985 reprinting), p. 252, entry on caelum, cites Juvenal, Petronius, and Florus as examples of Caelus or Caelum «with reference to Jehovah; also, to some symbolization of Jehovah.»

Sources

  • Ackerman, Susan (2003). «Goddesses». In Richard, Suzanne (ed.). Near Eastern Archaeology: A Reader. Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-083-5.
  • Ahlström, Gösta Werner (1991). «The Role of Archaeological and Literary Remains in Reconstructing Israel’s History». In Edelman, Diana Vikander (ed.). The Fabric of History: Text, Artifact and Israel’s Past. A&C Black. ISBN 978-0-567-49110-7.
  • Ahlström, Gösta Werner (1993). The History of Ancient Palestine. Fortress Press. ISBN 978-0-8006-2770-6.
  • Albertz, Rainer (1994). A History of Israelite Religion, Volume I: From the Beginnings to the End of the Monarchy. Westminster John Knox. ISBN 978-0-664-22719-7.
  • Albertz, Rainer (2003). Israel in Exile: The History and Literature of the Sixth Century B.C.E. Studies in Biblical Literature. Vol. 3. Society of Biblical Literature. ISBN 978-1-58983-055-4.
  • Allen, Spencer L. (2015). The Splintered Divine: A Study of Istar, Baal, and Yahweh Divine Names and Divine Multiplicity in the Ancient Near East. Walter de Gruyter. ISBN 978-1-5015-0022-0.
  • Anderson, James S. (2015). Monotheism and Yahweh’s Appropriation of Baal. Bloomsbury. ISBN 978-0-567-66396-2.
  • Alter, Robert (2018). The Hebrew Bible: A Translation with Commentary (Volume 3). W. W. Norton. ISBN 9780393292503.
  • Arnold, Clinton E. (1996). The Colossian Syncretism: The Interface Between Christianity and Folk Belief at Colossae. Mohr Siebeck. ISBN 978-1-4982-1757-6.
  • Barker, Margaret (1992). The Great Angel: A Study of Israel’s Second God. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-25395-0.
  • Barker, Margaret (2012). The Lady in the Temple. The Mother of the Lord. Vol. 1. Bloomsbury T&T Clark. ISBN 978-0-567-36246-9.
  • Becking, Bob (2001). «The Gods in Whom They Trusted». In Becking, Bob (ed.). Only One God?: Monotheism in Ancient Israel and the Veneration of the Goddess Asherah. A&C Black. ISBN 978-0-567-23212-0.
  • Bennett, Harold V. (2002). Injustice Made Legal: Deuteronomic Law and the Plight of Widows, Strangers, and Orphans in Ancient Israel. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-3909-1.
  • Berquist, Jon L. (2007). Approaching Yehud: New Approaches to the Study of the Persian Period. SBL Press. ISBN 978-1-58983-145-2.
  • Betz, Arnold Gottfried (2000). «Monotheism». In Freedman, David Noel; Myer, Allen C. (eds.). Eerdmans Dictionary of the Bible. Eerdmans. ISBN 978-90-5356-503-2.
  • Betz, Hans Dieter (1996). The Greek Magical Papyri in Translation Including the Demonic Spells (2nd ed.). University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-04447-7.
  • Chalmers, Aaron (2012). Exploring the Religion of Ancient Israel: Prophet, Priest, Sage and People. SPCK. ISBN 978-0-281-06900-2.
  • Campbell, Edward F. (2001). «A Land Divided: Judah and Israel from the Death of Solomon to the Fall of Samaria». In Coogan, Michael David (ed.). The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513937-2.
  • Cogan, Mordechai (2001). «Into Exile: From the Assyrian Conquest of Israel to the Fall of Babylon». In Coogan, Michael David (ed.). The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513937-2.
  • Cohen, Shaye J. D. (1999). «The Temple and the Synagogue». In Finkelstein, Louis; Davies, W. D.; Horbury, William (eds.). The Cambridge History of Judaism: Volume 3, The Early Roman Period. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24377-3.
  • Cohn, Norman (2001). Cosmos, Chaos, and the World to Come: The Ancient Roots of Apocalyptic Faith. Yale University Press. ISBN 978-0-300-09088-8.
  • Collins, John J. (2005). The Bible After Babel: Historical Criticism in a Postmodern Age. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2892-7.
  • Coogan, Michael D.; Brettler, Marc Zvi; Newsom, Carol Ann (2007). «Editors’ Introduction». In Coogan, Michael David; Brettler, Marc Zvi; Newsom, Carol Ann (eds.). The New Oxford Annotated Bible with the Apocryphal/Deuterocanonical Books. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-528880-3.
  • Coogan, Michael D.; Smith, Mark S. (2012). Stories from Ancient Canaan (2nd ed.). Presbyterian Publishing Corp. ISBN 978-90-5356-503-2.
  • Cook, Stephen L. (2004). The Social Roots of Biblical Yahwism. Society of Biblical Literature. ISBN 978-1-58983-098-1.
  • Cross, Frank Moore (1973). Canaanite Myth and Hebrew Epic: Essays in the History of the Religion of Israel. Harvard University Press. ISBN 0-674-09176-0.
  • Darby, Erin (2014). Interpreting Judean Pillar Figurines: Gender and Empire in Judean Apotropaic Ritual. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-152492-9.
  • Davies, Philip R.; Rogerson, John (2005). The Old Testament World. Westminster John Knox. ISBN 978-0-567-08488-0.
  • Davies, Philip R. (2010). «Urban Religion and Rural Religion». In Stavrakopoulou, Francesca; Barton, John (eds.). Religious Diversity in Ancient Israel and Judah. Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-567-03216-4.
  • Day, John (2002). Yahweh and the Gods and Goddesses of Canaan. Journal for the Study of the Old Testament: Supplement Series. Vol. 265. Sheffield Academic Press. ISBN 978-0-567-53783-6.
  • Dever, William G. (2003a). «Religion and Cult in the Levant». In Richard, Suzanne (ed.). Near Eastern Archaeology: A Reader. Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-083-5.
  • Dever, William G. (2003b). Who Were the Early Israelites and Where Did They Come From. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-4416-3.
  • Dever, William G. (2005). Did God Have A Wife?: Archaeology And Folk Religion in Ancient Israel. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2852-1.
  • Dicou, Bert (1994). Edom, Israel’s Brother and Antagonist: The Role of Edom in Biblical Prophecy and Story. A&C Black. ISBN 978-1-85075-458-9.
  • Dijkstra, Meindert (2001). «El the God of Israel-Israel the People of YHWH: On the Origins of Ancient Israelite Yahwism». In Becking, Bob; Dijkstra, Meindert; Korpel, Marjo C.A.; et al. (eds.). Only One God?: Monotheism in Ancient Israel and the Veneration of the Goddess Asherah. A&C Black. ISBN 978-1-84127-199-6.
  • Eakin, Frank E. Jr. (1971). The Religion and Culture of Israel. Boston: Allyn and Bacon. pp. 70 and 263.
  • Edelman, Diana V. (1995). «Tracking Observance of the Aniconic Tradition». In Edelman, Diana Vikander (ed.). The Triumph of Elohim: From Yahwisms to Judaisms. Peeters Publishers. ISBN 978-90-5356-503-2.
  • Elior, Rachel (2006). «Early Forms of Jewish Mysticism». In Katz, Steven T. (ed.). The Cambridge History of Judaism: The Late Roman-Rabbinic Period. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77248-8.
  • Finkelstein, Israel; Silberman, Neil Asher (2002). The Bible Unearthed: Archaeology’s New Vision of Ancient Israel and the Origin of Sacred Texts. Simon and Schuster. ISBN 978-0-7432-2338-6.
  • Freedman, D.N.; O’Connor, M.P.; Ringgren, H. (1986). «YHWH». In Botterweck, G.J.; Ringgren, H. (eds.). Theological Dictionary of the Old Testament. Vol. 5. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2329-8.
  • Frerichs, Ernest S. (1998). The Bible and Bibles in America. Scholars Press. ISBN 978-1-55540-096-5.
  • Geller, Stephen A. (2012). «Priests and Levites in the Hebrew Bible». In Alan T., Levenson (ed.). The Wiley-Blackwell History of Jews and Judaism. Wiley-Blackwell. ISBN 9781118232934.
  • Gnuse, Robert Karl (1997). No Other Gods: Emergent Monotheism in Israel. Journal for the Study of the Old Testament: Supplement Series. Vol. 241. Sheffield Academic Press. ISBN 978-0-567-37415-8.
  • Gnuse, Robert Karl (1999). «The Emergence of Monotheism in Ancient Israel: A Survey of Recent Scholarship». Religion. 29 (4): 315–36. doi:10.1006/reli.1999.0198.
  • Golden, Jonathan Michael (2009). Ancient Canaan and Israel: An Introduction. Oxford University Press. ISBN 9780195379853. OCLC 261177290.
  • Gorman, Frank H., Jr. (2000). «Feasts, Festivals». In Freedman, David Noel; Myers, Allen C. (eds.). Eerdmans Dictionary of the Bible. Amsterdam University Press. ISBN 978-1-57506-083-5.
  • Grabbe, Lester L. (2010). An Introduction to Second Temple Judaism. A&C Black. ISBN 978-0-567-55248-8.
  • Grabbe, Lester L. (2010b). «‘Many nations will be joined to YHWH in that day’: The question of YHWH outside Judah». In Stavrakopoulou, Francesca; Barton, John (eds.). Religious diversity in Ancient Israel and Judah. Continuum International Publishing Group. pp. 175–87. ISBN 978-0-567-03216-4.
  • Grabbe, Lester (2007). Ancient Israel: What Do We Know and How Do We Know It?. A&C Black. ISBN 978-0-567-03254-6.
  • Hackett, Jo Ann (2001). «‘There Was No King in Israel’: The Era of the Judges». In Coogan, Michael David (ed.). The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513937-2.
  • Halpern, Baruch; Adams, Matthew J. (2009). From Gods to God: The Dynamics of Iron Age Cosmologies. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-149902-9.
  • Handy, Lowell K. (1994). Among the Host of Heaven: The Syro-Palestinian Pantheon as Bureaucracy. Eisenbrauns. ISBN 978-0-931464-84-3.
  • Hess, Richard S. (2007). Israelite Religions: An Archaeological and Biblical Survey. Baker Academic. ISBN 978-0-8010-2717-8.
  • Hess, Richard S. (2012). «Yahweh’s «Wife» and Belief in One God in the Old Testament». In Hoffmeier, James K.; Magary, Dennis R. (eds.). Do Historical Matters Matter to Faith?: A Critical Appraisal of Modern and Postmodern Approaches to Scripture. Wheaton, IL: Crossway. pp. 459–76. ISBN 978-1-4335-2574-2.
  • Hoffman, Joel (2004). In the Beginning: A Short History of the Hebrew Language. NYU Press. ISBN 978-0-8147-3706-4.
  • Humphries, W. Lee (1990). «God, Names of». In Mills, Watson E.; Bullard, Roger Aubrey (eds.). Mercer Dictionary of the Bible. Mercer University Press. ISBN 978-0-86554-373-7.
  • Joffe, Alexander H. (2002). «The Rise of Secondary States in the Iron Age Levant». Journal of the Economic and Social History of the Orient. 45 (4): 425–67. doi:10.1163/156852002320939311. JSTOR 3632872.
  • Kaiser, Walter C., Jr. (2017). Exodus. Zondervan. ISBN 978-0-310-53173-9.
  • Keel, Othmar (1997). The Symbolism of the Biblical World: Ancient Near Eastern Iconography and the Book of Psalms. Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-014-9.
  • King, Philip J.; Stager, Lawrence E. (2001). Life in Biblical Israel. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-22148-5.
  • Leech, Kenneth (2002) [1985]. Experiencing God: Theology as Spirituality. Eugene, OR: Wipf and Stock Publishers. ISBN 978-1-57910-613-3.
  • Lemche, Niels Peter (1998). The Israelites in History and Tradition. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-22727-2.
  • Levin, Christoph (2013). Re-Reading the Scriptures: Essays on the Literary History of the Old Testament. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-152207-9.
  • Levenson, Jon D. (2014). «Genesis». In Berlin, Adele; Brettler, Marc (eds.). The Jewish Study Bible (Second ed.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-997846-5.
  • Lewis, Theodore J. (2020). The Origin and Character of God. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-007254-4.
  • Liverani, Mario (2014). Israel’s History and the History of Israel. Routledge. ISBN 978-1-317-48893-4.
  • Mafico, Temba L.J. (1992). «The Divine Name Yahweh Alohim from an African Perspective». In Segovia, Fernando F.; Tolbert, Mary Ann (eds.). Reading from this Place: Social Location and Biblical Interpretation in Global Perspective. Vol. 2. Fortress Press. ISBN 978-1-4514-0788-4.
  • Mastin, B.A. (2005). «Yahweh’s Asherah, Inclusive Monotheism and the Question of Dating». In Day, John (ed.). In Search of Pre-Exilic Israel. Bloomsbury. ISBN 978-0-567-24554-0.
  • McDonough, Sean M. (1999). YHWH at Patmos: Rev. 1:4 in Its Hellenistic and Early Jewish Setting. Wissenschaftliche Untersuchungen zum Neuen Testament 2. Reihe. Vol. 107. Tübingen, Germany: Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-147055-4. ISSN 0340-9570.
  • McKenzie, John L. (1990). «Aspects of Old Testament Thought». In Raymond E. Brown; Joseph A. Fitzmyer & Roland E. Murphy (eds.). The New Jerome Biblical Commentary. New Jersey: Prentice Hall. S.v. 77:17.
  • Mettinger, Tryggve N.D. (2006). «A Conversation with My Critics: Cultic Image or Aniconism in the First Temple?». In Amit, Yaira; Naʼaman, Nadav (eds.). Essays on Ancient Israel in Its Near Eastern Context. Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-128-3.
  • Meyers, Carol (2001). «Kinship and Kingship: The early Monarchy». In Coogan, Michael David (ed.). The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513937-2.
  • MacDonald, Nathan (2007). «Aniconism in the Old Testament». In Gordon, R.P. (ed.). The God of Israel. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-87365-9.
  • Miller, Patrick D. (2000). The Religion of Ancient Israel. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-22145-4.
  • Miller, James M.; Hayes, John H. (1986). A History of Ancient Israel and Judah. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-21262-9.
  • Moore, Megan Bishop; Kelle, Brad E. (2011). Biblical History and Israel’s Past: The Changing Study of the Bible and History. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-6260-0.
  • Nestor, Dermot Anthony, Cognitive Perspectives on Israelite Identity, Continuum International Publishing Group, 2010
  • Niehr, Herbert (1995). «The Rise of YHWH in Judahite and Israelite Religion». In Edelman, Diana Vikander (ed.). The Triumph of Elohim: From Yahwisms to Judaisms. Peeters Publishers. ISBN 978-90-5356-503-2.
  • Noll, K. L. (2001). Canaan and Israel in Antiquity: An Introduction. A&C Black. ISBN 978-1-84127-258-0.
  • Parke-Taylor, G. H. (1975), Yahweh: The Divine Name in the Bible, Wilfrid Laurier University Press, ISBN 978-0-88920-013-5
  • Petersen, Allan Rosengren (1998). The Royal God: Enthronement Festivals in Ancient Israel and Ugarit?. A&C Black. ISBN 978-1-85075-864-8.
  • Plutarch (n.d.). Goodwin, William Watson (ed.). Quaestiones Convivales. Translated by Creech, Thomas. Boston: Little, Brown & Co. (published 1874).
  • Preuss, Horst (2008). «Yahweh». In Bromiley, Geoffrey William (ed.). The Encyclodedia of Christianity. Vol. 5. Eerdmans. ISBN 9780802824172.
  • Römer, Thomas (2015). The Invention of God. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-50497-4.
  • Rosenberg, Roy A. (1966). «Yahweh Becomes King». Journal of Biblical Literature. The Society of Biblical Literature. 85 (3): 297–307. doi:10.2307/3264243. JSTOR 3264243.
  • Schniedewind, William M. (2013). A Social History of Hebrew: Its Origins Through the Rabbinic Period. Yale University Press. ISBN 978-0-300-17668-1.
  • Scott, James M. (2015). Bacchius Iudaeus: A Denarius Commemorating Pompey’s Victory over Judea. Novum Testamentum et Orbis Antiquus. Vol. 104. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 978-3-525-54045-9.
  • Smith, Mark S. (2000). «El». In Freedman, David Noel; Myer, Allen C. (eds.). Eerdmans Dictionary of the Bible. Eerdmans. ISBN 978-90-5356-503-2.
  • Smith, Mark S. (2001). The Origins of Biblical Monotheism: Israel’s Polytheistic Background and the Ugaritic Texts. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-516768-9.
  • Smith, Mark S. (2002). The Early History of God: Yahweh and the Other Deities in Ancient Israel (2nd ed.). Eerdmans. ISBN 978-0-8028-3972-5.
  • Smith, Mark S. (2003). «Astral Religion and the Divinity». In Noegel, Scott; Walker, Joel (eds.). Prayer, Magic, and the Stars in the Ancient and Late Antique World. Penn State Press. ISBN 978-0-271-04600-6.
  • Smith, Mark S. (2010). God in Translation: Deities in Cross-Cultural Discourse in the Biblical World. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-6433-8.
  • Smith, Mark S. (2017). «Proposals for the Original Profile of YHWH». In Van Oorschot, Jürgen; Witte, Markus (eds.). The Origins of Yahwism. Beihefte zur Zeitschrift für die alttestamentliche Wissenschaft. Vol. 484. De Gruyter. ISBN 978-3-11-042538-3.
  • Smith, Morton (1984). «Jewish Religious Life in the Persian Period». In Finkelstein, Louis (ed.). The Cambridge History of Judaism: Volume 1, Introduction: The Persian Period. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21880-1.
  • Smith, Morton; Cohen, Shaye J. D. (1996a). Studies in the Cult of Yahweh: Volume One: Studies in Historical Method, Ancient Israel, Ancient Judaism. Leiden, The Netherlands, New York, and Cologne: E. J. Brill. ISBN 978-90-04-10477-8.
  • Smith, Morton; Cohen, Shaye J. D. (1996b). Studies in the Cult of Yahweh: Volume Two: New Testament, Christianity, and Magic. Leiden, The Netherlands, New York, and Cologne: Brill. ISBN 978-90-04-10479-2.
  • Sommer, Benjamin D. (2011). «God, Names of». In Berlin, Adele; Grossman, Maxine L. (eds.). The Oxford Dictionary of the Jewish Religion. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-973004-9.
  • Sperling, S. David (2017). Ve-Eileh Divrei David. Brill. ISBN 978-9004340879.
  • Stager, Lawrence (2001). «Forging an Identity: The Emergence of Ancient Israel». In Coogan, Michael David (ed.). The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513937-2.
  • Stavrakopoulou, Francesca (2021). God: An Anatomy. Picador. ISBN 978-1-5098-6734-9.
  • Thomas, Zachary (1 May 2016). «Debating the United Monarchy: Let’s See How Far We’ve Come». Biblical Theology Bulletin. 46 (2): 59–69. doi:10.1177/0146107916639208. ISSN 0146-1079. S2CID 147053561.
  • Trotter, James M. (2002). Reading Hosea in Achaemenid Yehud. Bloomsbury.
  • Van der Toorn, Karel (1995). «Ritual Resistance and Self-Assertion». In Platvoet, Jan. G.; Van der Toorn, Karel (eds.). Pluralism and Identity: Studies in Ritual Behaviour. Brill. ISBN 978-90-04-10373-3.
  • Van der Toorn, Karel (1999). «Yahweh». In Van der Toorn, Karel; Becking, Bob; Van der Horst, Pieter Willem (eds.). Dictionary of Deities and Demons in the Bible. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2491-2.
  • Van der Toorn, Karel (1996). Family Religion in Babylonia, Ugarit and Israel: Continuity and Changes in the Forms of Religious Life. Brill. ISBN 978-90-04-10410-5.
  • Vriezen, T. C.; van der Woude, Simon Adam (2005). Ancient Israelite And Early Jewish Literature. Brill. ISBN 978-90-04-12427-1.
  • Wanke, Gunther (1984). «Prophecy and Psalms in the Persian Period». In Finkelstein, Louis (ed.). The Cambridge History of Judaism: Volume 1, Introduction, The Persian Period. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21880-1.
  • Wright, J. Edward (2002). The Early History of Heaven. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-534849-1.
  • Wyatt, Nicolas (2010). «Royal Religion in Ancient Judah». In Stavrakopoulou, Francesca; Barton, John (eds.). Religious Diversity in Ancient Israel and Judah. Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-567-03216-4.

Further reading

  • Amzallag, Nissim (June 2009). «Yahweh, the Canaanite God of Metallurgy?». Journal for the Study of the Old Testament. 33 (4): 387–404. doi:10.1177/0309089209105686. S2CID 171053999.

Page semi-protected

From Wikipedia, the free encyclopedia

A coin showing a bearded figure seating on a winged wheel, holding a bird on his outstretched hand

Yahweh[a] was an ancient Levantine deity that became the national god of ancient Israel and Judah.[3] The origins of his worship reach at least to the early Iron Age, and likely to the Late Bronze Age if not somewhat earlier,[4] and in the oldest biblical literature he possesses attributes typically ascribed to weather and war deities, fructifying the land and leading the heavenly army against Israel’s enemies.[5] The early Israelites were polytheistic and worshipped Yahweh alongside a variety of Canaanite gods and goddesses, including El, Asherah and Baal.[6] In later centuries, El and Yahweh became conflated and El-linked epithets such as El Shaddai came to be applied to Yahweh alone,[7] and other gods and goddesses such as Baal and Asherah were absorbed into Yahwist religion.[8]

Towards the end of the Babylonian captivity, the very existence of foreign gods was denied, and Yahweh was proclaimed as the creator of the cosmos and the one true God of all the world,[9] giving birth to Judaism, which has c. 14–15 million adherents today. During the Second Temple period, speaking the name of Yahweh in public became regarded as taboo,[10] and Jews instead began to substitute other words, primarily adonai (אֲדֹנָי‬‎, «my Lord»). In Roman times, following the Siege of Jerusalem and destruction of its Temple, in 70 CE, the original pronunciation of the god’s name was forgotten entirely.[11]

Yahweh is also invoked in Papyrus Amherst 63, and in Jewish or Jewish-influenced Greco-Egyptian magical texts from the 1st to 5th century CE.[12]

Name

The god’s name was written in paleo-Hebrew as 𐤉𐤄𐤅𐤄 (יהוה‎ in block script), transliterated as YHWH; modern scholarship has reached consensus to transcribe this as Yahweh.[13] The shortened forms «Yeho-» and «Yo-» appear in personal names and in phrases such as «Hallelujah[14] The sacrality of the name, as well as the Commandment against «taking the name ‘in vain'», led to increasingly strict prohibitions on speaking or pronouncing the term in writing. Rabbinic sources suggest that, by the Second Temple period, the name of God was pronounced only once a year, by the high priest, on the Day of Atonement.[15]

History

Periods

Philip King and Lawrence Stager place the history of Yahweh into the following periods:

  • Late Bronze: 1550–1200 BCE
  • Iron Age I: 1200–1000 BCE
  • Iron Age II: 1000–586 BCE
  • Neo-Babylonian: 586–539 BCE
  • Persian: 539–332 BCE[16]

Other academic terms often used include First Temple period, from the construction of the Temple in 957 BCE to its destruction in 586 BCE, exilic for the period of the Exile from 586–539 BCE (identical with Neo-Babylonian above), post-Exilic for later periods and Second Temple period from the reconstruction of the Temple in 515 BCE until its destruction in 70 CE.

Late Bronze Age origins (1550–1200 BCE)

A bronze statue of a standing male figure, his right hand raised and his left hand extended, wearing a crested helmet

In the earliest Biblical literature Yahweh is a storm-god typical of ancient Near Eastern myths, marching out from a region to the south or south-east of Israel with the heavenly host of stars and planets that make up his army to do battle with the enemies of his people Israel: [17]

There is none like God, O Jeshurun [a name for Israel]
who rides through the heavens to your help and the clouds in His majesty.
“The eternal God is a hiding place, and underneath are the everlasting arms; and He drove out the enemy from you, and said, ‘Destroy!’
so Israel lives in safety, untroubled is Jacob’s abode …
Your enemies shall come fawning to you,
and you shall tread on their backs».

(Deuteronomy 33:26-28)

There is almost no agreement on his origins.[18] His name is not attested other than among the Israelites and seems not to have any plausible etymology,[19][failed verification] ehyeh ašer ehyeh («I Am that I Am»), the explanation presented in Exodus 3:14, appearing to be a late theological gloss invented at a time when the original meaning had been forgotten.[20] One scholarly theory is that he originated in a shortened form of ˀel ḏū yahwī ṣabaˀôt, «El who creates the hosts»,[21] but this phrase is nowhere attested either inside or outside the Bible, and the two gods are in any case quite dissimilar, with El being elderly and paternal and lacking Yahweh’s association with the storm and battles.[22]

The oldest plausible occurrence of his name is in the phrase «Shasu of Yhw» (Egyptian: 𓇌𓉔𓍯𓅱 yhwꜣw) in an Egyptian inscription from the time of Amenhotep III (1402–1363 BCE),[23][24] the Shasu being nomads from Midian and Edom in northern Arabia.[25] The current consensus is therefore that Yahweh was a «divine warrior from the southern region associated with Seir, Edom, Paran and Teman».[26] There is considerable although not universal support for this view,[27] but it raises the question of how Yahweh made his way to the north.[28] An answer many scholars consider plausible is the Kenite hypothesis, which holds that traders brought Yahweh to Israel along the caravan routes between Egypt and Canaan.[29] This ties together various points of data, such as the absence of Yahweh from Canaan, his links with Edom and Midian in the biblical stories, and the Kenite or Midianite ties of Moses,[28] but its major weaknesses are that the majority of Israelites were firmly rooted in Palestine, while the historical role of Moses is highly problematic.[30] It follows that if the Kenite hypothesis is to be maintained then it must be assumed that the Israelites encountered Yahweh (and the Midianites/Kenites) inside Israel and through their association with the earliest political leaders of Israel.[31]

Iron Age I (1200–1000 BCE)

A bronze bull

Early Iron Age bull figurine from Bull Site at Dhahrat et-Tawileh (modern West Bank, ancient Ephraim), representing El, Baal or Yahweh[32][33]

Iron Age I corresponds approximately to the Judges period of the Bible.[34] During this period, Israel was a confederation of tribes,[35] each of which was (by then) a territorial entity with boundaries and rights.[36] Although the Biblical account draws a clear distinction between Israelites and Canaanites in this period, and this was followed in early scholarship, the modern consensus is that there was no distinction in language or material culture between these groups and scholars accordingly define Israelite culture as a subset of Canaanite culture.[37]

Yahweh was originally described as one of the sons of El in Deuteronomy 32:8–9, but this was removed by a later emendation to the text.[38]

With the notable exception of Yahweh himself, the deities worshipped by Israel were also Canaanite. These included El, the ruler of the pantheon,[39] Asherah, his consort, and Baal.[40]

In the earliest Biblical literature Yahweh has characteristics of a storm-god typical of ancient Near Eastern myths, marching out from a region to the south or south-east of Israel with the heavenly host of stars and planets that make up his army to do battle with the enemies of his people Israel:[17]

Yahweh, when you went out of Seir,
    when you marched out of the field of Edom,
the earth trembled, the sky also dropped.
    Yes, the clouds dropped water.
The mountains quaked at Yahweh’s presence,
    even Sinai at the presence of Yahweh, the God of Israel.

From the sky the stars fought.
    From their courses, they fought against Sisera.[41]

Iron Age II (1000–586 BCE)

A reconstructed two-handled jar, with many missing fragments. In the centre, two bull-headed figures look towards us. There are other figures and the scene is hard to make out.

Painting on a jar found at Kuntillet Ajrud, under the inscription «Yahweh of Samaria and his Asherah» (c. 800 BCE)

Iron II saw the emergence of nation-states in the Southern Levant including Israel, Judah, Philistia, Moab, Ammon, Edom and Phoenicia.[42] Each kingdom had its own national god:[42] Chemosh was the god of the Moabites, Milcom the god of the Ammonites, Qaus the god of the Edomites, and Yahweh the god of Israel.[43][44] In each kingdom the king was also the head of the national religion and thus the viceroy on Earth of the national god.[45]

Yahweh filled the role of national god in the kingdom of Israel (Samaria), which emerged in the 10th century BCE; and also in Judah, which emerged probably a century later[46] (no «God of Judah» is mentioned anywhere in the Bible).[43][44] During the reign of Ahab (c. 871–852 BCE), and particularly following his marriage to Jezebel, Baal may have briefly replaced Yahweh as the national god of Israel (but not Judah).[47][48]

In 9th century and the rejection of Baal worship associated with the prophets Elijah and Elisha the Yahweh-religion began to separate itself from its Canaanite heritage; this process continued over the period 800-500 BCE with legal and prophetic condemnations of the asherim, sun-worship and worship on the high places, along with practices pertaining to the dead and other aspects of the old religion.[49] Features of Baal, El, and Asherah were absorbed into Yahweh, El (or el) (Hebrew: אל) became a generic term meaning «god» as opposed to the name of a specific god, and epithets such as El Shaddai came to be applied to Yahweh alone.[50] In this atmosphere a struggle emerged between those who believed that Yahweh alone should be worshipped, and those who worshipped him within a larger group of gods;[51] the Yahweh-alone party, the party of the prophets and Deuteronomists, ultimately triumphed, and their victory lies behind the biblical narrative of an Israel vacillating between periods of «following other gods» and periods of fidelity to Yahweh.[51]

Neo-Babylonian and Persian Periods (586–332 BCE)

A model building, with a large cubic structure to the rear and an open courtyard in front, surrounded by crenelated and turreted walls

In 587/6 BCE Jerusalem fell to the Neo-Babylonians, the Temple was destroyed, and the leadership of the community were deported.[52] The next 50 years, the Babylonian exile, were of pivotal importance to the history of Israelite religion. As the traditional sacrifices to Yahweh (see below) could not be performed outside Israel, other practices including sabbath observance and circumcision gained new significance.[53] In the writing of second Isaiah, Yahweh was no longer seen as exclusive to Israel but as extending his promise to all who would keep the sabbath and observe his covenant.[54] In 539 BCE Babylon in turn fell to the Persian conqueror Cyrus the Great, the exiles were given permission to return (although only a minority did so), and by about 500 BCE the Temple was rebuilt.[55]

Towards the end of the Second Temple period, speaking the name of Yahweh in public became regarded as taboo.[10] When reading from the scriptures, Jews began to substitute the divine name with the word adonai (אֲדֹנָי‬), meaning «Lord».[11] The High Priest of Israel was permitted to speak the name once in the Temple during the Day of Atonement, but at no other time and in no other place.[11] During the Hellenistic period, the scriptures were translated into Greek by the Jews of the Egyptian diaspora.[56] Greek translations of the Hebrew scriptures render both the tetragrammaton and adonai as kyrios (κύριος), meaning «the Lord».[11] After the Temple was destroyed in 70 CE the original pronunciation of the tetragrammaton was forgotten.[11]

The period of Persian rule saw the development of expectation in a future human king who would rule purified Israel as Yahweh’s representative at the end of time—a messiah. The first to mention this were Haggai and Zechariah, both prophets of the early Persian period. They saw the messiah in Zerubbabel, a descendant of the House of David who seemed, briefly, to be about to re-establish the ancient royal line, or in Zerubbabel and the first High Priest, Joshua (Zechariah writes of two messiahs, one royal and the other priestly). These early hopes were dashed (Zerubabbel disappeared from the historical record, although the High Priests continued to be descended from Joshua), and thereafter there are merely general references to a Messiah of David (i.e. a descendant).[57][58] From these ideas, Second Temple Judaism would later emerge, whence Christianity, Rabbinic Judaism, and Islam.

Worship

Festivals and sacrifice

The centre of Yahweh’s worship lay in three great annual festivals coinciding with major events in rural life: Passover with the birthing of lambs, Shavuot with the cereal harvest, and Sukkot with the fruit harvest.[59] These probably pre-dated the arrival of the Yahweh religion,[59] but they became linked to events in the national mythos of Israel: Passover with the exodus from Egypt, Shavuot with the law-giving at Mount Sinai, and Sukkot with the wilderness wanderings.[44] The festivals thus celebrated Yahweh’s salvation of Israel and Israel’s status as his holy people, although the earlier agricultural meaning was not entirely lost.[60] His worship presumably involved sacrifice, but many scholars have concluded that the rituals detailed in Leviticus 1–16, with their stress on purity and atonement, were introduced only after the Babylonian exile, and that in reality any head of a family was able to offer sacrifice as occasion demanded.[61] A number of scholars have also drawn the conclusion that infant sacrifice, whether to the underworld deity Molech or to Yahweh himself, was a part of Israelite/Judahite religion until the reforms of King Josiah in the late 7th century BCE.[62] Sacrifice was presumably complemented by the singing or recital of psalms, but again the details are scant.[63] Prayer played little role in official worship.[64]

Temples

In the foreground, a bearded man dressed in an impressive white robe and head-dress raises his hand to heaven. Behind him, a large crowd bows in prayer.

Solomon dedicates the Temple at Jerusalem (painting by James Tissot or follower, c. 1896–1902).

The Hebrew Bible gives the impression that the Jerusalem temple was always meant to be the central or even sole temple of Yahweh, but this was not the case.[44] The earliest known Israelite place of worship is a 12th-century BCE open-air altar in the hills of Samaria featuring a bronze bull reminiscent of Canaanite Bull-El (El in the form of a bull) and the archaeological remains of further temples have been found at Dan on Israel’s northern border, at Arad in the Negev and Beersheba, both in the territory of Judah.[65] Shiloh, Bethel, Gilgal, Mizpah, Ramah and Dan were also major sites for festivals, sacrifices, the making of vows, private rituals, and the adjudication of legal disputes.[66]

Portrayal

Yahweh-worship was famously aniconic, meaning that the god was not depicted by a statue or other image. This is not to say that he was not represented in some symbolic form, and early Israelite worship probably focused on standing stones, but according to the Biblical texts the temple in Jerusalem featured Yahweh’s throne in the form of two cherubim, their inner wings forming the seat and a box (the Ark of the Covenant) as a footstool, while the throne itself was empty.[67] There is no universally accepted explanation for such aniconism, and a number of recent scholars have argued that Yahweh was in fact represented prior to the reforms of Hezekiah and Josiah late in the monarchic period: to quote one study, «[a]n early aniconism, de facto or otherwise, is purely a projection of the post-exilic imagination».[68] Other scholars argue that there is no certain evidence of any anthropomorphic representation of Yahweh during the pre-exilic period.[69]

Yahweh and the rise of monotheism

It is unclear when the worship of Yahweh alone began. The earliest portrayals of Yahweh as the principal deity to whom «one owed the powers of blessing the land» appear in the teachings of the prophet Elijah in the 9th century BCE, and was likely well established by the time of the prophet Hosea in the 8th century BCE, in reference to disputes between Yahweh and Baal.[70] The early supporters of this faction are widely regarded as being monolatrists rather than true monotheists;[71] they did not believe Yahweh was the only god in existence, but instead believed he was the only god the people of Israel should worship.[72] Finally, in the national crisis of the exile, the followers of Yahweh went a step further and outright denied that the other deities aside from Yahweh even existed, thus marking the transition from monolatrism to true monotheism.[9] The notion that Yahweh is «to be venerated as the creator-god of all the earth» is first elaborated by the Second Isaiah, a 6th-century exilic work, though the case for the theological doctrine again rests on Yahweh’s power over other gods rather than independent monotheistic reasoning.[73]

Graeco-Roman syncretism

Yahweh is frequently invoked in Graeco-Roman magical texts dating from the 2nd century BCE to the 5th century CE, most notably in the Greek Magical Papyri,[74] under the names Iao, Adonai, Sabaoth, and Eloai.[12] In these texts, he is often mentioned alongside traditional Graeco-Roman deities and Egyptian deities.[12] The archangels Michael, Gabriel, Raphael, and Ouriel and Jewish cultural heroes such as Abraham, Jacob, and Moses are also invoked frequently.[75] The frequent occurrence of Yahweh’s name was likely due to Greek and Roman folk magicians seeking to make their spells more powerful through the invocation of a prestigious foreign deity.[12]

A coin issued by Pompey to celebrate his successful conquest of Judaea showed a kneeling, bearded figure grasping a branch (a common Roman symbol of submission) subtitled BACCHIVS IVDAEVS, which may be translated as either «The Jewish Bacchus» or «Bacchus the Judaean». The figure has been interpreted as depicting Yahweh as a local variety of Bacchus, that is, Dionysus.[76] However, as coins minted with such iconography ordinarily depicted subjected persons, and not the gods of a subjected people, some have assumed the coin simply depicts the surrender of a Judean who was called «Bacchius», sometimes identified as the Hasmonean king Aristobulus II, who was overthrown by Pompey’s campaign.[77][78][79][80] In any event, Tacitus, John the Lydian, Cornelius Labeo, and Marcus Terentius Varro similarly identify Yahweh with Bacchus-Dionysus.[81] Jews themselves frequently used symbols that were also associated with Dionysus such as kylixes, amphorae, leaves of ivy, and clusters of grapes, a similarity Plutarch used to argue that Jews worshipped a hypostasized form of Bacchus-Dionysus.[82] In his Quaestiones Convivales, Plutarch further notes that the Jews hail their god with cries of «Euoi» and «Sabi», phrases associated with the worship of Dionysus.[83][84][85] According to Sean M. McDonough, Greek speakers may have confused Aramaic words such as Sabbath, Alleluia, or even possibly some variant of the name Yahweh itself, for more familiar terms associated with Dionysus.[86] Other Roman writers, such as Juvenal, Petronius, and Florus, identified Yahweh with the god Caelus.[87][88][89]

See also

  • Ancient Semitic religion
  • El
  • God in Abrahamic religions
  • God in Christianity
  • God in Judaism
  • Historicity of the Bible
  • History of ancient Israel and Judah
  • Jah, a short form of the name
  • Jehovah
  • Names of God in Judaism
  • Sacred Name Movement
  • Tetragrammaton
  • Tutelary deity

References

Notes

  1. ^ , or often in English; ‬𐤉𐤄𐤅𐤄 in Paleo-Hebrew; reconstructed in block script: יַהְוֶה *Yahwe, [jahˈwe]

Citations

  1. ^ Trotter 2002, p. 153.
  2. ^ Stavrakopoulou 2021, pp. 411–412, 742.
  3. ^ Miller & Hayes 1986, p. 110.
  4. ^ Miller 2000, p. 1.
  5. ^ Hackett 2001, pp. 158–59.
  6. ^ Smith 2002, p. 7.
  7. ^ Smith 2002, pp. 8, 33–34.
  8. ^ Smith 2002, pp. 8, 135.
  9. ^ a b Betz 2000, p. 917.
  10. ^ a b Leech 2002, pp. 59–60.
  11. ^ a b c d e Leech 2002, p. 60.
  12. ^ a b c d Smith & Cohen 1996b, pp. 242–256.
  13. ^ Alter 2018, p. unpaginated.
  14. ^ Preuss 2008, p. 823.
  15. ^ The Cambridge History of Judaism: The Late Roman-Rabbinic Period p 779 William David Davies, Louis Finkelstein, Steven T. Katz – 2006 «(BT Kidd 7ia) The historical picture described above is probably wrong because the Divine Names were a priestly … Name was one of the climaxes of the Sacred Service: it was entrusted exclusively to the High Priest once a year on the…»
  16. ^ King & Stager 2001, p. xxiii.
  17. ^ a b Hackett 2001, pp. 158–160.
  18. ^ Kaiser 2017, p. unpaginated.
  19. ^ Hoffman 2004, p. 236.
  20. ^ Parke-Taylor 1975, p. 51.
  21. ^ Miller 2000, p. 2.
  22. ^ Day 2002, pp. 13–14.
  23. ^ Freedman, O’Connor & Ringgren 1986, p. 520.
  24. ^ Anderson 2015, p. 510.
  25. ^ Grabbe 2007, p. 151.
  26. ^ Smith 2017, p. 42.
  27. ^ Grabbe 2007, p. 153.
  28. ^ a b Van der Toorn 1999, p. 912.
  29. ^ Van der Toorn 1999, pp. 912–13.
  30. ^ Van der Toorn 1995, pp. 247–248.
  31. ^ Van der Toorn 1995, p. 248.
  32. ^ Smith 2002, p. 83.
  33. ^ Stavrakopoulou 2021, p. 395.
  34. ^ Hackett 2001, p. 132.
  35. ^ Stager 2001, p. 91.
  36. ^ Stager 2001, p. 111.
  37. ^ Smith 2002, pp. 7, 19–31.
  38. ^ Anderson 2015, p. 77.
  39. ^ Golden 2009, p. 182.
  40. ^ Smith 2002, pp. 19–31.
  41. ^ Verses 4–5 and 20 of Judges 5 (WEB), the Song of Deborah.
  42. ^ a b Schniedewind 2013, p. 93.
  43. ^ a b Hackett 2001, p. 156.
  44. ^ a b c d Davies 2010, p. 112.
  45. ^ Miller 2000, p. 90.
  46. ^ Geller 2012, p. unpaginated.
  47. ^ Smith 2002, pp. 71–72.
  48. ^ Campbell 2001, pp. 221–222.
  49. ^ Smith 2002, p. 9.
  50. ^ Smith 2002, pp. 8, 33–34, 135.
  51. ^ a b Sperling 2017, p. 254.
  52. ^ Grabbe 2010, p. 2.
  53. ^ Cogan 2001, p. 271.
  54. ^ Cogan 2001, p. 274.
  55. ^ Grabbe 2010, pp. 2–3.
  56. ^ Coogan, Brettler & Newsom 2007, p. xxvi.
  57. ^ Wanke 1984, pp. 182–183.
  58. ^ Albertz 2003, p. 130.
  59. ^ a b Albertz 1994, p. 89.
  60. ^ Gorman 2000, p. 458.
  61. ^ Davies & Rogerson 2005, pp. 151–152.
  62. ^ Gnuse 1997, p. 118.
  63. ^ Davies & Rogerson 2005, pp. 158–165.
  64. ^ Cohen 1999, p. 302.
  65. ^ Dever 2003a, p. 388.
  66. ^ Bennett 2002, p. 83.
  67. ^ Mettinger 2006, pp. 288–290.
  68. ^ MacDonald 2007, pp. 21, 26–27.
  69. ^ Lewis 2020, pp. 293–297.
  70. ^ Albertz 1994, p. 61.
  71. ^ Eakin 1971, pp. 70, 263.
  72. ^ McKenzie 1990, p. 1287.
  73. ^ Rosenberg 1966, p. 297.
  74. ^ Betz 1996, p. [page needed].
  75. ^ Arnold 1996, p. [page needed].
  76. ^ Scott 2015, pp. 169–172.
  77. ^ Scott 2015, pp. 11, 16, 80, 126.
  78. ^ Levine, Lee I. Judaism and Hellenism in Antiquity: Conflict or Confluence? University of Washington Press, 1998, http://www.jstor.org/stable/j.ctvcwnpvs., pp 38-60
  79. ^ Lane, Eugene N. “Sabazius and the Jews in Valerius Maximus: A Re-Examination.” The Journal of Roman Studies, vol. 69, [Society for the Promotion of Roman Studies, Cambridge University Press], 1979, pp. 35–38, https://doi.org/10.2307/299057.
  80. ^ Harlan, Michael (1995). Roman Republican Moneyers and Their Coins, 63 B.C.-49 B.C. Seaby. pp. 115–118. ISBN 0713476729.
  81. ^ McDonough 1999, p. 88.
  82. ^ Smith & Cohen 1996a, p. 233.
  83. ^ Plutarch n.d., «Question VI».
  84. ^ McDonough 1999, p. 89.
  85. ^ Smith & Cohen 1996a, pp. 232–233.
  86. ^ McDonough 1999, pp. 89–90.
  87. ^ Juvenal, Satires 14.97; Peter Schäfer, Judeophobia: Attitudes toward the Jews in the Ancient World (Harvard University Press, 1997), pp. 41, 79–80.
  88. ^ Petronius, frg. 37.2; Schäfer, Judeophobia, pp. 77–78.
  89. ^ Florus, Epitome 1.40 (3.5.30): «The Jews tried to defend Jerusalem; but he [Pompeius Magnus] entered this city also and saw that grand Holy of Holies of an impious people exposed, Caelum under a golden vine» (Hierosolymam defendere temptavere Iudaei; verum haec quoque et intravit et vidit illud grande inpiae gentis arcanum patens, sub aurea vite Caelum). Finbarr Barry Flood, The Great Mosque of Damascus: Studies on the Makings of an Umayyad Visual Culture (Brill, 2001), pp. 81 and 83 (note 118). The Oxford Latin Dictionary (Oxford: Clarendon Press, 1982, 1985 reprinting), p. 252, entry on caelum, cites Juvenal, Petronius, and Florus as examples of Caelus or Caelum «with reference to Jehovah; also, to some symbolization of Jehovah.»

Sources

  • Ackerman, Susan (2003). «Goddesses». In Richard, Suzanne (ed.). Near Eastern Archaeology: A Reader. Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-083-5.
  • Ahlström, Gösta Werner (1991). «The Role of Archaeological and Literary Remains in Reconstructing Israel’s History». In Edelman, Diana Vikander (ed.). The Fabric of History: Text, Artifact and Israel’s Past. A&C Black. ISBN 978-0-567-49110-7.
  • Ahlström, Gösta Werner (1993). The History of Ancient Palestine. Fortress Press. ISBN 978-0-8006-2770-6.
  • Albertz, Rainer (1994). A History of Israelite Religion, Volume I: From the Beginnings to the End of the Monarchy. Westminster John Knox. ISBN 978-0-664-22719-7.
  • Albertz, Rainer (2003). Israel in Exile: The History and Literature of the Sixth Century B.C.E. Studies in Biblical Literature. Vol. 3. Society of Biblical Literature. ISBN 978-1-58983-055-4.
  • Allen, Spencer L. (2015). The Splintered Divine: A Study of Istar, Baal, and Yahweh Divine Names and Divine Multiplicity in the Ancient Near East. Walter de Gruyter. ISBN 978-1-5015-0022-0.
  • Anderson, James S. (2015). Monotheism and Yahweh’s Appropriation of Baal. Bloomsbury. ISBN 978-0-567-66396-2.
  • Alter, Robert (2018). The Hebrew Bible: A Translation with Commentary (Volume 3). W. W. Norton. ISBN 9780393292503.
  • Arnold, Clinton E. (1996). The Colossian Syncretism: The Interface Between Christianity and Folk Belief at Colossae. Mohr Siebeck. ISBN 978-1-4982-1757-6.
  • Barker, Margaret (1992). The Great Angel: A Study of Israel’s Second God. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-25395-0.
  • Barker, Margaret (2012). The Lady in the Temple. The Mother of the Lord. Vol. 1. Bloomsbury T&T Clark. ISBN 978-0-567-36246-9.
  • Becking, Bob (2001). «The Gods in Whom They Trusted». In Becking, Bob (ed.). Only One God?: Monotheism in Ancient Israel and the Veneration of the Goddess Asherah. A&C Black. ISBN 978-0-567-23212-0.
  • Bennett, Harold V. (2002). Injustice Made Legal: Deuteronomic Law and the Plight of Widows, Strangers, and Orphans in Ancient Israel. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-3909-1.
  • Berquist, Jon L. (2007). Approaching Yehud: New Approaches to the Study of the Persian Period. SBL Press. ISBN 978-1-58983-145-2.
  • Betz, Arnold Gottfried (2000). «Monotheism». In Freedman, David Noel; Myer, Allen C. (eds.). Eerdmans Dictionary of the Bible. Eerdmans. ISBN 978-90-5356-503-2.
  • Betz, Hans Dieter (1996). The Greek Magical Papyri in Translation Including the Demonic Spells (2nd ed.). University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-04447-7.
  • Chalmers, Aaron (2012). Exploring the Religion of Ancient Israel: Prophet, Priest, Sage and People. SPCK. ISBN 978-0-281-06900-2.
  • Campbell, Edward F. (2001). «A Land Divided: Judah and Israel from the Death of Solomon to the Fall of Samaria». In Coogan, Michael David (ed.). The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513937-2.
  • Cogan, Mordechai (2001). «Into Exile: From the Assyrian Conquest of Israel to the Fall of Babylon». In Coogan, Michael David (ed.). The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513937-2.
  • Cohen, Shaye J. D. (1999). «The Temple and the Synagogue». In Finkelstein, Louis; Davies, W. D.; Horbury, William (eds.). The Cambridge History of Judaism: Volume 3, The Early Roman Period. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24377-3.
  • Cohn, Norman (2001). Cosmos, Chaos, and the World to Come: The Ancient Roots of Apocalyptic Faith. Yale University Press. ISBN 978-0-300-09088-8.
  • Collins, John J. (2005). The Bible After Babel: Historical Criticism in a Postmodern Age. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2892-7.
  • Coogan, Michael D.; Brettler, Marc Zvi; Newsom, Carol Ann (2007). «Editors’ Introduction». In Coogan, Michael David; Brettler, Marc Zvi; Newsom, Carol Ann (eds.). The New Oxford Annotated Bible with the Apocryphal/Deuterocanonical Books. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-528880-3.
  • Coogan, Michael D.; Smith, Mark S. (2012). Stories from Ancient Canaan (2nd ed.). Presbyterian Publishing Corp. ISBN 978-90-5356-503-2.
  • Cook, Stephen L. (2004). The Social Roots of Biblical Yahwism. Society of Biblical Literature. ISBN 978-1-58983-098-1.
  • Cross, Frank Moore (1973). Canaanite Myth and Hebrew Epic: Essays in the History of the Religion of Israel. Harvard University Press. ISBN 0-674-09176-0.
  • Darby, Erin (2014). Interpreting Judean Pillar Figurines: Gender and Empire in Judean Apotropaic Ritual. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-152492-9.
  • Davies, Philip R.; Rogerson, John (2005). The Old Testament World. Westminster John Knox. ISBN 978-0-567-08488-0.
  • Davies, Philip R. (2010). «Urban Religion and Rural Religion». In Stavrakopoulou, Francesca; Barton, John (eds.). Religious Diversity in Ancient Israel and Judah. Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-567-03216-4.
  • Day, John (2002). Yahweh and the Gods and Goddesses of Canaan. Journal for the Study of the Old Testament: Supplement Series. Vol. 265. Sheffield Academic Press. ISBN 978-0-567-53783-6.
  • Dever, William G. (2003a). «Religion and Cult in the Levant». In Richard, Suzanne (ed.). Near Eastern Archaeology: A Reader. Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-083-5.
  • Dever, William G. (2003b). Who Were the Early Israelites and Where Did They Come From. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-4416-3.
  • Dever, William G. (2005). Did God Have A Wife?: Archaeology And Folk Religion in Ancient Israel. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2852-1.
  • Dicou, Bert (1994). Edom, Israel’s Brother and Antagonist: The Role of Edom in Biblical Prophecy and Story. A&C Black. ISBN 978-1-85075-458-9.
  • Dijkstra, Meindert (2001). «El the God of Israel-Israel the People of YHWH: On the Origins of Ancient Israelite Yahwism». In Becking, Bob; Dijkstra, Meindert; Korpel, Marjo C.A.; et al. (eds.). Only One God?: Monotheism in Ancient Israel and the Veneration of the Goddess Asherah. A&C Black. ISBN 978-1-84127-199-6.
  • Eakin, Frank E. Jr. (1971). The Religion and Culture of Israel. Boston: Allyn and Bacon. pp. 70 and 263.
  • Edelman, Diana V. (1995). «Tracking Observance of the Aniconic Tradition». In Edelman, Diana Vikander (ed.). The Triumph of Elohim: From Yahwisms to Judaisms. Peeters Publishers. ISBN 978-90-5356-503-2.
  • Elior, Rachel (2006). «Early Forms of Jewish Mysticism». In Katz, Steven T. (ed.). The Cambridge History of Judaism: The Late Roman-Rabbinic Period. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77248-8.
  • Finkelstein, Israel; Silberman, Neil Asher (2002). The Bible Unearthed: Archaeology’s New Vision of Ancient Israel and the Origin of Sacred Texts. Simon and Schuster. ISBN 978-0-7432-2338-6.
  • Freedman, D.N.; O’Connor, M.P.; Ringgren, H. (1986). «YHWH». In Botterweck, G.J.; Ringgren, H. (eds.). Theological Dictionary of the Old Testament. Vol. 5. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2329-8.
  • Frerichs, Ernest S. (1998). The Bible and Bibles in America. Scholars Press. ISBN 978-1-55540-096-5.
  • Geller, Stephen A. (2012). «Priests and Levites in the Hebrew Bible». In Alan T., Levenson (ed.). The Wiley-Blackwell History of Jews and Judaism. Wiley-Blackwell. ISBN 9781118232934.
  • Gnuse, Robert Karl (1997). No Other Gods: Emergent Monotheism in Israel. Journal for the Study of the Old Testament: Supplement Series. Vol. 241. Sheffield Academic Press. ISBN 978-0-567-37415-8.
  • Gnuse, Robert Karl (1999). «The Emergence of Monotheism in Ancient Israel: A Survey of Recent Scholarship». Religion. 29 (4): 315–36. doi:10.1006/reli.1999.0198.
  • Golden, Jonathan Michael (2009). Ancient Canaan and Israel: An Introduction. Oxford University Press. ISBN 9780195379853. OCLC 261177290.
  • Gorman, Frank H., Jr. (2000). «Feasts, Festivals». In Freedman, David Noel; Myers, Allen C. (eds.). Eerdmans Dictionary of the Bible. Amsterdam University Press. ISBN 978-1-57506-083-5.
  • Grabbe, Lester L. (2010). An Introduction to Second Temple Judaism. A&C Black. ISBN 978-0-567-55248-8.
  • Grabbe, Lester L. (2010b). «‘Many nations will be joined to YHWH in that day’: The question of YHWH outside Judah». In Stavrakopoulou, Francesca; Barton, John (eds.). Religious diversity in Ancient Israel and Judah. Continuum International Publishing Group. pp. 175–87. ISBN 978-0-567-03216-4.
  • Grabbe, Lester (2007). Ancient Israel: What Do We Know and How Do We Know It?. A&C Black. ISBN 978-0-567-03254-6.
  • Hackett, Jo Ann (2001). «‘There Was No King in Israel’: The Era of the Judges». In Coogan, Michael David (ed.). The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513937-2.
  • Halpern, Baruch; Adams, Matthew J. (2009). From Gods to God: The Dynamics of Iron Age Cosmologies. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-149902-9.
  • Handy, Lowell K. (1994). Among the Host of Heaven: The Syro-Palestinian Pantheon as Bureaucracy. Eisenbrauns. ISBN 978-0-931464-84-3.
  • Hess, Richard S. (2007). Israelite Religions: An Archaeological and Biblical Survey. Baker Academic. ISBN 978-0-8010-2717-8.
  • Hess, Richard S. (2012). «Yahweh’s «Wife» and Belief in One God in the Old Testament». In Hoffmeier, James K.; Magary, Dennis R. (eds.). Do Historical Matters Matter to Faith?: A Critical Appraisal of Modern and Postmodern Approaches to Scripture. Wheaton, IL: Crossway. pp. 459–76. ISBN 978-1-4335-2574-2.
  • Hoffman, Joel (2004). In the Beginning: A Short History of the Hebrew Language. NYU Press. ISBN 978-0-8147-3706-4.
  • Humphries, W. Lee (1990). «God, Names of». In Mills, Watson E.; Bullard, Roger Aubrey (eds.). Mercer Dictionary of the Bible. Mercer University Press. ISBN 978-0-86554-373-7.
  • Joffe, Alexander H. (2002). «The Rise of Secondary States in the Iron Age Levant». Journal of the Economic and Social History of the Orient. 45 (4): 425–67. doi:10.1163/156852002320939311. JSTOR 3632872.
  • Kaiser, Walter C., Jr. (2017). Exodus. Zondervan. ISBN 978-0-310-53173-9.
  • Keel, Othmar (1997). The Symbolism of the Biblical World: Ancient Near Eastern Iconography and the Book of Psalms. Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-014-9.
  • King, Philip J.; Stager, Lawrence E. (2001). Life in Biblical Israel. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-22148-5.
  • Leech, Kenneth (2002) [1985]. Experiencing God: Theology as Spirituality. Eugene, OR: Wipf and Stock Publishers. ISBN 978-1-57910-613-3.
  • Lemche, Niels Peter (1998). The Israelites in History and Tradition. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-22727-2.
  • Levin, Christoph (2013). Re-Reading the Scriptures: Essays on the Literary History of the Old Testament. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-152207-9.
  • Levenson, Jon D. (2014). «Genesis». In Berlin, Adele; Brettler, Marc (eds.). The Jewish Study Bible (Second ed.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-997846-5.
  • Lewis, Theodore J. (2020). The Origin and Character of God. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-007254-4.
  • Liverani, Mario (2014). Israel’s History and the History of Israel. Routledge. ISBN 978-1-317-48893-4.
  • Mafico, Temba L.J. (1992). «The Divine Name Yahweh Alohim from an African Perspective». In Segovia, Fernando F.; Tolbert, Mary Ann (eds.). Reading from this Place: Social Location and Biblical Interpretation in Global Perspective. Vol. 2. Fortress Press. ISBN 978-1-4514-0788-4.
  • Mastin, B.A. (2005). «Yahweh’s Asherah, Inclusive Monotheism and the Question of Dating». In Day, John (ed.). In Search of Pre-Exilic Israel. Bloomsbury. ISBN 978-0-567-24554-0.
  • McDonough, Sean M. (1999). YHWH at Patmos: Rev. 1:4 in Its Hellenistic and Early Jewish Setting. Wissenschaftliche Untersuchungen zum Neuen Testament 2. Reihe. Vol. 107. Tübingen, Germany: Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-147055-4. ISSN 0340-9570.
  • McKenzie, John L. (1990). «Aspects of Old Testament Thought». In Raymond E. Brown; Joseph A. Fitzmyer & Roland E. Murphy (eds.). The New Jerome Biblical Commentary. New Jersey: Prentice Hall. S.v. 77:17.
  • Mettinger, Tryggve N.D. (2006). «A Conversation with My Critics: Cultic Image or Aniconism in the First Temple?». In Amit, Yaira; Naʼaman, Nadav (eds.). Essays on Ancient Israel in Its Near Eastern Context. Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-128-3.
  • Meyers, Carol (2001). «Kinship and Kingship: The early Monarchy». In Coogan, Michael David (ed.). The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513937-2.
  • MacDonald, Nathan (2007). «Aniconism in the Old Testament». In Gordon, R.P. (ed.). The God of Israel. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-87365-9.
  • Miller, Patrick D. (2000). The Religion of Ancient Israel. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-22145-4.
  • Miller, James M.; Hayes, John H. (1986). A History of Ancient Israel and Judah. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-21262-9.
  • Moore, Megan Bishop; Kelle, Brad E. (2011). Biblical History and Israel’s Past: The Changing Study of the Bible and History. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-6260-0.
  • Nestor, Dermot Anthony, Cognitive Perspectives on Israelite Identity, Continuum International Publishing Group, 2010
  • Niehr, Herbert (1995). «The Rise of YHWH in Judahite and Israelite Religion». In Edelman, Diana Vikander (ed.). The Triumph of Elohim: From Yahwisms to Judaisms. Peeters Publishers. ISBN 978-90-5356-503-2.
  • Noll, K. L. (2001). Canaan and Israel in Antiquity: An Introduction. A&C Black. ISBN 978-1-84127-258-0.
  • Parke-Taylor, G. H. (1975), Yahweh: The Divine Name in the Bible, Wilfrid Laurier University Press, ISBN 978-0-88920-013-5
  • Petersen, Allan Rosengren (1998). The Royal God: Enthronement Festivals in Ancient Israel and Ugarit?. A&C Black. ISBN 978-1-85075-864-8.
  • Plutarch (n.d.). Goodwin, William Watson (ed.). Quaestiones Convivales. Translated by Creech, Thomas. Boston: Little, Brown & Co. (published 1874).
  • Preuss, Horst (2008). «Yahweh». In Bromiley, Geoffrey William (ed.). The Encyclodedia of Christianity. Vol. 5. Eerdmans. ISBN 9780802824172.
  • Römer, Thomas (2015). The Invention of God. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-50497-4.
  • Rosenberg, Roy A. (1966). «Yahweh Becomes King». Journal of Biblical Literature. The Society of Biblical Literature. 85 (3): 297–307. doi:10.2307/3264243. JSTOR 3264243.
  • Schniedewind, William M. (2013). A Social History of Hebrew: Its Origins Through the Rabbinic Period. Yale University Press. ISBN 978-0-300-17668-1.
  • Scott, James M. (2015). Bacchius Iudaeus: A Denarius Commemorating Pompey’s Victory over Judea. Novum Testamentum et Orbis Antiquus. Vol. 104. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 978-3-525-54045-9.
  • Smith, Mark S. (2000). «El». In Freedman, David Noel; Myer, Allen C. (eds.). Eerdmans Dictionary of the Bible. Eerdmans. ISBN 978-90-5356-503-2.
  • Smith, Mark S. (2001). The Origins of Biblical Monotheism: Israel’s Polytheistic Background and the Ugaritic Texts. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-516768-9.
  • Smith, Mark S. (2002). The Early History of God: Yahweh and the Other Deities in Ancient Israel (2nd ed.). Eerdmans. ISBN 978-0-8028-3972-5.
  • Smith, Mark S. (2003). «Astral Religion and the Divinity». In Noegel, Scott; Walker, Joel (eds.). Prayer, Magic, and the Stars in the Ancient and Late Antique World. Penn State Press. ISBN 978-0-271-04600-6.
  • Smith, Mark S. (2010). God in Translation: Deities in Cross-Cultural Discourse in the Biblical World. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-6433-8.
  • Smith, Mark S. (2017). «Proposals for the Original Profile of YHWH». In Van Oorschot, Jürgen; Witte, Markus (eds.). The Origins of Yahwism. Beihefte zur Zeitschrift für die alttestamentliche Wissenschaft. Vol. 484. De Gruyter. ISBN 978-3-11-042538-3.
  • Smith, Morton (1984). «Jewish Religious Life in the Persian Period». In Finkelstein, Louis (ed.). The Cambridge History of Judaism: Volume 1, Introduction: The Persian Period. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21880-1.
  • Smith, Morton; Cohen, Shaye J. D. (1996a). Studies in the Cult of Yahweh: Volume One: Studies in Historical Method, Ancient Israel, Ancient Judaism. Leiden, The Netherlands, New York, and Cologne: E. J. Brill. ISBN 978-90-04-10477-8.
  • Smith, Morton; Cohen, Shaye J. D. (1996b). Studies in the Cult of Yahweh: Volume Two: New Testament, Christianity, and Magic. Leiden, The Netherlands, New York, and Cologne: Brill. ISBN 978-90-04-10479-2.
  • Sommer, Benjamin D. (2011). «God, Names of». In Berlin, Adele; Grossman, Maxine L. (eds.). The Oxford Dictionary of the Jewish Religion. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-973004-9.
  • Sperling, S. David (2017). Ve-Eileh Divrei David. Brill. ISBN 978-9004340879.
  • Stager, Lawrence (2001). «Forging an Identity: The Emergence of Ancient Israel». In Coogan, Michael David (ed.). The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513937-2.
  • Stavrakopoulou, Francesca (2021). God: An Anatomy. Picador. ISBN 978-1-5098-6734-9.
  • Thomas, Zachary (1 May 2016). «Debating the United Monarchy: Let’s See How Far We’ve Come». Biblical Theology Bulletin. 46 (2): 59–69. doi:10.1177/0146107916639208. ISSN 0146-1079. S2CID 147053561.
  • Trotter, James M. (2002). Reading Hosea in Achaemenid Yehud. Bloomsbury.
  • Van der Toorn, Karel (1995). «Ritual Resistance and Self-Assertion». In Platvoet, Jan. G.; Van der Toorn, Karel (eds.). Pluralism and Identity: Studies in Ritual Behaviour. Brill. ISBN 978-90-04-10373-3.
  • Van der Toorn, Karel (1999). «Yahweh». In Van der Toorn, Karel; Becking, Bob; Van der Horst, Pieter Willem (eds.). Dictionary of Deities and Demons in the Bible. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2491-2.
  • Van der Toorn, Karel (1996). Family Religion in Babylonia, Ugarit and Israel: Continuity and Changes in the Forms of Religious Life. Brill. ISBN 978-90-04-10410-5.
  • Vriezen, T. C.; van der Woude, Simon Adam (2005). Ancient Israelite And Early Jewish Literature. Brill. ISBN 978-90-04-12427-1.
  • Wanke, Gunther (1984). «Prophecy and Psalms in the Persian Period». In Finkelstein, Louis (ed.). The Cambridge History of Judaism: Volume 1, Introduction, The Persian Period. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21880-1.
  • Wright, J. Edward (2002). The Early History of Heaven. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-534849-1.
  • Wyatt, Nicolas (2010). «Royal Religion in Ancient Judah». In Stavrakopoulou, Francesca; Barton, John (eds.). Religious Diversity in Ancient Israel and Judah. Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-567-03216-4.

Further reading

  • Amzallag, Nissim (June 2009). «Yahweh, the Canaanite God of Metallurgy?». Journal for the Study of the Old Testament. 33 (4): 387–404. doi:10.1177/0309089209105686. S2CID 171053999.

Я́хве (Я́гве, Иего́ва, ивр. י-ה-ו-ה‎) — предположительные произношения личного имени Бога в Ветхом Завете (Танахе). Буквенным обозначением этого имени в древнееврейском языке является тетраграмматон.

Содержание

  • 1 Произношение имени
  • 2 Иудаизм
  • 3 Христианство
    • 3.1 Свидетели Иеговы
  • 4 Яхве в западносемитской мифологии
  • 5 Примечания
  • 6 Ссылки
  • 7 См. также

Произношение имени

Произнесение имени Всевышнего в иудаизме и христианстве табуировано, что, в частности, основывается на библейской заповеди «Не произноси имени Господа, Бога твоего, напрасно»  (Исх.20:7), поэтому истинное (тайное) произношение Имени знал только первосвященник Иерусалимского храма, в молитвах используется обращение Адонай (ивр. אדני‎, «Господь», «Владыка», «Вседержитель»), в быту — Ашем (ивр. השם‎, «Имя»). В 70 году н. э. Иерусалимский храм был разрушен римлянами.

Поскольку в иврите нет букв, обозначающих гласные, а огласовка тетраграмматона заимствована у публичного обращения Адонай, то истинное произношение имени Бога остаётся предметом гипотез, достоверно известны лишь буквы Йод-Хей-Вав-Хей (ивр. יהוה‎, в латинской транскрипции YHWH).

Самаритяне сохраняют произношение Yahwe или Yahwa до настоящего времени[1].

Произношение Yahweh с вариантами Yahwoh, Yehwoh реконструируется также по независимым древнесемитским источникам[2].

Словарь Брокгауза и Ефрона, и другие словари сообщают, что правильнее произносить русское написание «Иегова» как Его́ва (ср. иена (е́на)). По старым правилам буква «и» в начале слов перед гласными употреблялось вместо нынешней «й». Написание слова осталось старым, а о произношение было забыто (в связи с десятилетиями официального атеизма). [3]

Иудаизм

Иегова — имя Божие, под которым Бог открывает Себя человеку (имя откровения) и которое до дня седьмого не упоминалось в Писании. Как слово языка, четырехбуквенное имя Божие Иегова не имеет лексического значения. Четыре буквы представляют собой наложение слов: «был», «есть» и «будет».[4]

Бог открыл это имя Моисею, когда говорил с ним из тернового куста, горевшего не сгорая. Бог сначала назвал Себя Богом, заключившим завет с патриархами (Быт 17:1-14), а затем, когда Моисей спросил у Него, какое Божье имя Он может назвать народу (так как древние полагали, что молитва может быть услышана лишь в том случае, если правильно названо имя того, кому она адресована), Бог сначала сказал: «Я ЕСМЬ КТО Я ЕСМЬ», а затем сократил это имя до «Я ЕСМЬ» (в русском переводе: «СУЩИЙ») и наконец назвал Себя «Господь» (по-еврейски: Яхве — имя, которое произносится так же, как и выражение «ОН ЕСТЬ»), «Бог отцов ваших» (Исх. 3:6,13-16).[5]

В иудаизме и в современном иврите произносится только обращения Адонай и Ашем, другие варианты прочтения Тетраграмматона считаются недопустимыми (и даже оскорбительными).

Христианство

Яхве в православном христианстве — Бог единый в Троице. Яхве называют Отцом, так как Он — Творец, Законодатель, Защитник, Божество, верховный и могущественный Владыка и Патриарх. Имя Яхве в большинстве христианских религий относят не только к Богу-Отцу, но также и к Иисусу Христу и Святому Духу. Широко распространен также другой вариант транскрипции имени — Иегова.

Произношение «Иего́ва» используется в христианском мире уже более 200 лет и является наиболее распространённым в таком произношении, но в большинстве переводов Библии на русский язык встречается редко. (Исх. 6:3, Исх. 15:3).

Свидетели Иеговы

Свидетели Иеговы уделяют большое внимание повседневному употреблению имени Бога. Они считают имена «Иегова» и «Яхве» вариантами произношения имени Бога, но пользуются только первым ввиду его традиционности. Свидетели Иеговы признают, что правильное произношение имени Бога утрачено, но не считают это помехой для использования имени «Иегова» в поклонении. Не относят они это имя ни к Иисусу Христу, ни к Святому Духу.

Яхве в западносемитской мифологии

По мнению многих историков, почитание Яхве было распространено не только среди древних евреев, ему поклонялись многие другие западносемитские племена. У финикийцев он был известен под именем Йево, отвечал за морскую стихию и считался покровителем Берита (современный Бейрут)[6]. В Угарите Яхве (Йаву) сближался с Йамму[7]; в Библе Яхве почитался под именем Йехи (Йихави). В Ветхом Завете есть упоминание о поклонении Яхве среди соседних евреям мадиамитян (мадьямцев), их жрец Иофор (Йитро) участвовал в обряде всесожжения вместе с Аароном и израильскими жрецами[8].

Предполагают, что в общезападносемитском пантеоне Яхве/Йево был богом водной стихии, возможно, соответствующим аккадскому богу Эа[2].

Примечания

  1. Footnote #11 from page 312 of the 1911 Encyclopedia Britannica reads: «See Montgomery, Journal of Biblical Literature, xxv. (1906), 49-51.»
  2. 1 2 Константин Петков. Ещё о подлинной сущности «Сущего»
  3. О правильном прочтении слова Иегова, как «Егова». Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона, Петербург, 1890—1907.
  4. Новая Учебная Женевская Библия
  5. Новая Учебная Женевская Библия: «Вот имя Мое»: откровение Бога
  6. Мифы народов мира. Электронная энциклопедия. Йево
  7. Циркин Ю.Б. Мифы Финикии и Угарита. — М.: АСТ, 2003. — ISBN 5170022808
  8. Исх. 18:12, Иосиф Флавий, Ant. Iud. III, 4, 1

Ссылки

  • Константин Петков: Ещё о подлинной сущности «Сущего»

См. также

  • Элохим
  • Саваоф
  • Творец

Wikimedia Foundation.
2010.

Меня уверяли что Гугл-переводчик переводит имя Бога ивритскими буквами на русский как «Яхве». Потому что это «более научно». Я и сам долго верил, но решил сегодня проверить для интереса: 

Как видите, это ложь. Гугл переводит «Иегова». Никакого «Яхве» Гугл не признает. Так что, не верьте тому, кто говорит иначе. На английском — то же самое. Я все языки проверить не могу, но, думаю, в других языках гугл переводит аналогично. 

Но Гугл в этом вопросе — не истина в первой инстанции. Важно как произносят сами евреи. Или не произносят как многие думают.

Israeli pronunciation of YHWH (Израильское произношение ЙХВХ) вы можете услышать в звуковом файле англоязычной Википедии: 

Существует сайт, где собираются произношения слов на различных языках. На нем среди прочего записано произнесение имени Бога на иврите израильтянкой по имени Яэль Ахмон. 

Яэль Ахмон

Она, внимание, переводчица художественной литературы с английского на иврит. Вот ее сайт http://www.achmon.com/ где выложены около 100 ее книг на иврите. Она произносит почти так же как принято по-русски, «Иегова», но с ударением на последний слог и звук «г» слегка приглушенный. 

Всем известно, что в древнем иврите, на котором написана Тора (Библия), не было гласных букв. В средние века евреи придумали специальные значки в виде точек над или под согласным. Эти точки называются огласовки или «некудот» на иврите. Предназначались они для тех евреев в рассеянии по всему миру, у которых родной язык был не еврейский, и они, действительно, не знали как произносятся многие слова.

Неивритоязычные, особенно русскоязычные люди часто говорят, что произнесение имени Бога на иврите не известно потому, что древние тексты Торы с именем Бога не огласованы. Этот аргумент звучит смешно для ивритоязычных евреев. Дело в том, что неивритоязычные люди не знают, что не только древние тексты, но и современные тексты не имеют гласных букв. Да-да, современные самые обычные газеты и любые объявления, письма и т.д. пишутся на иврите без гласных букв и значков огласовок. Но это еще не остановило ни одного ивритоязычного человека от чтения вслух любых текстов как религиозного так и обыденного содержания.

Люди, ну зачем гадать и перессказывать басни в наше время, когда легко открыть любой сайт на иврите и убедиться, что никаких огласовок нет. Вот сайт израильского Кнессета http://main.knesset.gov.il/ (типа Российской Думы). Вот сайт одной из самых крупных газет «Эдиот ахронот» http://www.ynet.co.il/. Как видите, никаких огласовок нет, но, все, кто знает язык, прекрасно читают любые газеты. В интернете есть стихи и песни на иврите без всяких огласовок, хотя для этих видов искусства звуки особо важны. И никакой ивритоязычный человек от этого не страдает. Все свободно читают стихи.

Огласовки нужны, в основном, для тех, кто только начинает изучать иврит либо для тех случаев, когда автор песни хочет передать некую игру слов или звуков в юмористическом смысле и сознательно искажает произнесение слов. Еще огласовки используют для передачи иностранных слов и названий ивритскими буквами.

Все ивритоязычные люди знают как произносятся все слова по определенным правилам языка. Чтобы было проще понять, приведу пример с русским языком. Вы знаете, что многие слова пишутся не так, как читаются. Например, пишем мОроз а произносим «мАроз». Русскоязычным не надо писать транскрипцию, чтобы правильно озвучить, а иностранным ученикам надо. Русские дети учат русские слова без транскрипций, точно так же еврейские дети в ивритоязычных семьях.

Если нет транскрипции, то не знают, как правильно озвучить только иностранцы, а русские знают автоматически по правилам грамматики. Представьте себе, если чукча или китаец скажет, что он не знает как правильно звучит слово «Господь» (гАсподь или гОсподь) потому, что оно не огласовано транскрипцией в русской синодальной Библии. И на основании этого откажется произносить это слово. Такая же безумная «логика» у тех, кто думает, раз лично он не знает транскрипцию имени Бога то и евреи тоже не знают. То же самое почти во всех языках.


Почему-то в неивритоязычном мире распространено поверье, что имя Бога на иврите не известно и не произносится простыми евреями, говорящими на родном еврейском языке. На самом деле, произнесение имени Бога можно услышать как на улице в разговоре простых израильтян, так и по израильскому радио.

Не скажу, что каждый день имя Бога произносится на иврите по радио. Но, записать это в файл очень сложно, я же не могу включить круглосуточную запись всех ивритских радиостанций. Но, мне удалось случайно несколько раз услышать имя Бога на радиостанции, у которой сохраняются на сайте записи эфиров.

Натан Захави

12 ноября 2012 года радиоведущий Натан Захави произнёс имя Бога дважды на иврите, цитируя Танах. В этой передаче Натан стал цитировать под медленную музыку книгу Иисуса Навина, заменяя шутки ради имя Иисуса Навина на имя премьер министра Беньямина Нетаньягу. И в этом фрагменте дважды произнес имя «Иегова» на ивритоязычный манер «ЙеhовА» c ударением на последний слог.

13 марта 2014 года ивритоязычный радиослушатель, представившийся как Моше (Моисей) из города Бат-Ям, тоже цитировал Танах и тоже произнёс абсолютно так же имя Бога трижды на иврите, цитируя книгу пророка Наума 1:2:

Иегова есть Бог ревнитель и мститель; мститель Иегова и страшен в гневе: мстит Иегова врагам Своим и не пощадит противников Своих.

Йорам Шефтель

Надо отметить, что на этот раз радиоведущим был известный адвокат и политик Йорам Шефтель. Кроме своей адвокатской деятельности он известен тем, что борется за чистоту еврейского языка и призывает евреев не употреблять слов, заимствованных из других языков, а заменять их еврейскими терминами. В его еженедельной политической передаче несколько минут посвящены именно языку иврит.

И, как Вы можете услышать, Йорам Шефтель не сделал никакого замечания радиослушателю по поводу неправильно произнесенного имени Бога.

Когда я услышал опять чисто случайно Имя Бога в эфире израильского радио, то у меня возник спортивный интерес послушать следующий выпуск этой передачи. В студии был опять ведущий Натан Захави. Я не поверил своим ушам, но опять прозвучало на иврите имя Бога, которое, якобы, евреи не произносят. Тем более, по радио. Тем более, радиоведущие.

Ведущий читал факсы радиослушателей, присланные в прямой эфир. Вот мой перевод на русский язык того что сказано ведущим в радиоэфире:

в пятницу в эфир позвонил лжепророк и сказал что якобы запрещено произносить Иегова. Во времена пророка Иеремии тоже забыли имя Иеговы из-за Ваала. (Книга пророка Иеремии 23:26-27).

Но, религиозные евреи конечно имя не произносят в связи с запретом, но не из Торы, а из постановления какого-то таинственного раввина. Имя этого раввина и дату, когда впервые запретили произносить имя Бога вслух, никто не знает.

Но, зато, религиозные иудеи берут буквы имени ЙХВХ, переставляют задом наперед, получается ХВХЙ, и читают это вывернутое задом-наперед имя «Га-ва-йе»: 

В объяснение Имен Божьих Иегуда Галеви соредоточивается на именах Элоким (на русский традиционно переводится Бог) и Гавайе (Тетраграмматон, напроизносимое Имя; когда было необходимо написать это Имя его писали в обратном порядке букв, так чтобы получилось слово Гавайе). Гавайе — это Имя собственное…

http://jewhist.narod.ru/lessons7/phil12.htm

Что получилось? 3 буквы имени Х-В-Х остаются на своем месте, потому что эти 3 буквы пишутся симметрично. הוה.

И, как видите, звучат эти 3 буквы «Гава». А потом «Йе». Если возвратить это Йе- с конца в начало то имя прочитается «Йегава», то есть, почти Иегова, а не Яхве.

Если бы правильно было произносить Яхве, то эти 3 буквы читались бы «ХВЕ» и имя задом наперед произносилось бы не Гавайе а «Хвейя».

____________

Ну хорошо, откуда тогда пошла такая словоформа как Яхве? От античного автора нееврея Диодора Сицилийского. Вот перевод фрагментов его писаний на русский язык http://simposium.ru/ru/node/863. Посмотрим, например, на 40-й фрагмент, где он пишет о евреях:

Переселенцев возглавлял человек по имени Моисей… На захваченной земле он основал, кроме других городов, один в настоящее время самый известный из всех, называемый Иерусалим. Кроме того, он учредил храм, который они почитают главным в благоговении… Кроме того, он разделил их на двенадцать колен… 

http://simposium.ru/ru/node/9725

Не то что люди, но, даже кошки и собаки знают, что Моисей никогда не был на территории захваченной земли, никакого Иерусалима он не основывал, и, тем более, храм не учреждал. И на 12 колен евреи разделились еще до рождения Моисея за сотни лет.

И этому безумцу мы должны доверять в более сложном вопросе — произнесения имени еврейского Бога?

С произношением иноязычных для него имен у него дела обстоят еще хуже. Например, здесь

он пишет по-гречески:

Записано, что среди Ариев Заратустра говорил, что добрый дух дал ему законы.. 

Имя «Заратуштра» (мы знаем что он так ТОЧНО звучит http://ru.wikipedia.org/w/index.php?oldid=51403510) у Диодора передано как «Зафрайстен» (Zathrausthn). 

Вот и верь таким авторам. Евреи сами произносят «Иегова», а туповатый грек Диодор лучше евреев, оказывается, знает, как и что надо произносить на иврите. И, почему-то, некоторые ему верят больше, чем евреям.

____________

Уробо́рос — «пожирающий свой хвост».

Уробо́рос — «пожирающий свой хвост». Все христианские религии готовы «сожрать свой собственный хвост» от злобы на самих себя, что сами же от апостолов-евреев сохранили в своих вариантах перевода Библии произношение имени Бога как «Иегова», но в полемике со свидетелями Иеговы стали утверждать что правильно произносить «Яхве»

Ивритоязычные евреи-литераторы обычно произносят как «Иегова». Например, в Еврейской энциклопедии приводится название поэмы венгерского еврейского поэта и литературного редактора:

КИШ Йожеф (Kiss, József; 1843, станция Мезёчат, – 1921, Будапешт), венгерский поэт. 


Сын сельского корчмаря и дочери литовского кантора. 


Учился в иешивах (еврейские религиозные школы)

В 1875–76 гг. редактировал «Еврейский ежегодник», 


в 1876–82 гг. был секретарем еврейской общины города Темешвар



Киш ввел в венгерскую литературу еврейскую тему и образ местечкового еврея, писал о симптомах распада еврейской семьи в Венгрии (баллады и поэмы «Шимон Юдит», 1875; «Сеп Батоне», 1877; «Иегова», 1884) и воспевал образ патриархального еврея, укорененного в своей религии и культуре (сб. «Легенды моего дедушки», 1888), восставал против антисемитизма и кровавых наветов в Тисаэсларе и др. («Против течения», 1882), притеснения и погромов евреев в России («Новый Агасфер», 1875 /см. Вечный Жид/; «Одесса», 1905).

То есть, высокообразованный в грамматическом плане еврей, учившийся в еврейских религиозных заведениях, редактировавший еврейские издания, использует форму «Иегова», а не «Яхве». 

По мнению новоявленных яхвовцев, древнехристианские переводчики ошиблись при озвучивании тетраграмматона потому, что они якобы не знали грамматику иврита и традиции огласовок еврейского текста Торы. А у евреев спросить не могли, так как не было почему-то контактов с евреями. Что явный бред сивой кобылы, повторяемый разными учеными мужами. 

Например, проповедник Александр Болотников, называющий себя «доктором богословия», утверждает на полном серьезе без приколов и шуток на видеолекции «В какого Бога верят Иудеи и Христиане» http://video.mail.ru/mail/kir-carenko/228/243.html на времени 12:50, что христиане времен Мартина Лютера и Уиклифа в Англии «не знали и не общались с евреями» и поэтому не знали как правильно — Иегова или Яхве. И по ошибке озвучили как Иегова. 

Однако форму «Иегова» внедрили в современные языки именно евреи, в основном выдающиеся раввины, перешедшие в христианство. 

Например, русский синодальный перевод составили именно 2 крещеных еврея, оба величайшие знатоки иудаизма и грамматики библейского иврита:

Левисонъ Василій Андреевичъ (1807-1869), православный гебраистъ, участникъ синодальнаго перевода Библіи. Родился въ еврейской религіозной семьѣ. Учился въ Геттингенскомъ и Вюрцбургскомъ университетахъ, послѣ чего занялъ должность раввина въ г. Веймарѣ. Принявъ крещеніе въ Петербургѣ, Василій Андреевичъ былъ назначенъ профессоромъ евр. языка въ СПбДА. 

Въ 1857-1863 Василій Андреевичъ состоялъ членомъ Русской духовной миссіи въ Іерусалимѣ. По возвращеніи изъ Іерусалима онъ началъ переводить для Британскаго Библейскаго Общества книги Ветхаго Завѣта съ евр. языка. (ув. читатели! кто сможет найти портрет Левисона, — пришлите мне. Я нигде не нашел).

Хвольсонъ Даніилъ Авраамовичъ (1819-1911), видный православный библеистъ, филологъ, востоковѣдъ, участникъ синодальнаго перевода Библіи. Род. въ Вильнюсѣ въ бѣдной еврейской семьѣ. Начальное образованіе получилъ въ іудаистскихъ школахъ. Самостоятельно изучивъ нѣсколько европейскихъ языковъ, Хвольсонъ пѣшкомъ отправился за границу. Въ 1850 г. онъ окончилъ Бреславльский университетъ со степенью доктора философіи Лейпцигскаго университета. Первыя его работы были посвящены арабской религіи. Возвратившись въ Россію, Хвольсонъ принялъ православіе. Въ 1855 онъ занялъ каѳедру евр., сир. и халд. филологіи въ Петербургскомъ университетѣ, а параллельно преподавалъ древнееврейскій языкъ и библейскую археологію въ СПб.ДА (1858-83). Въ 1910 Хвольсонъ былъ избранъ почетнымъ членомъ Петербургской АН. Ему принадлежитъ трудъ «Исторія ветхозавѣтнаго текста и очеркъ его древнѣйшихъ переводовъ» 

Однако одним из первых знатоков иврита, внедривших в современные языки такую форму озвучивания тетраграмматона, был как раз потомственный раввин, перешедший в католицизм, Альфонсо де Самора. Он получил наивысшее лингвистическое и еврейское образование в Испании, был назначен заведующим кафедрой еврейского языка в одном из испанских университетов. Кроме того, был ведущим знатоком Талмуда в Испании. Он был выбран также соавтором «Комплютенской Полиглотты» — издание Библии на нескольких языках начала 16 века. (Некоторые данные о нем в википедии http://en.wikipedia.org/wiki/Alfonso_de_Zamora)


Вот ответ авторитетнейшего равина Израиля Зельмана:

Вопрос: Здравствуйте, Рав! … Иегова, Ягве — это есть имена иудейского Б-га?

Ответ: Первое из двух Имён — более или менее похоже (на произношение настоящего), однако сейчас (из-за отсутствия Храма и процедур ритуального очищения) это Имя не произносится. 

Итак, вариант «Ягве» рав Израиль Зельман отборосил, а «Иегова» — «похоже на правильное». Отсюда следует, что рав Зельман знает, как правильно. То есть, евреи-иудеи не забыли имя. В другом случае рава Зельмана спросили отдельно только о «Яхве»:

Вопрос:

Правда ли, что имя бога Яхве является искаженным именем евусейского бога Яве?

Ответ: 

Нет, не правда: указанное Вами произношение Имени Вс-вышнего ошибочно, и вообще Имя Творца, состоящее из четырёх букв, происходит из совсем другого источника. 

На всякий случай, надо разобраться насколько серьезен этот рав Зельман. Может он никому не известный мелкий «уездный равин»? Не тут то было! Это настоящий монстр иудаизма. Начнем с того, что он заместитель главного раввина Москвы.

Родился и вырос в Москве.

В 1990 году закончил Московскую Музыкальную Академию им. Гнесиных по специальности «История, теория, композиция».

В 1995 – Московскую Государственную консерваторию по классу композиция.

1990 – 1995 учился в ешиве «Оhалей Яков», где преподавал для начинающих с 1993 по 1996. 

В 1995 закончил изучение Талмуда (ש»ס).

В 1998 получил раввинское удостоверение (смиха) у 6 равинов:

  • П. Гольдшимдта (глава раввинском суда СНГ),
  • З.Н.Гольдберга (глава раввинского суда Иерусалима),
  • А.Копшица (раввин района Иерусалима Неве Цви),
  • И.Гроссмана,
  • Н. Нусбойма (глава раввинского суда Аават Шалом и ешивы Хаей Моше, Иерусалим),
  • М.Альберштама זצ»ל (член раввинского суда Ейда Харедит и глава ешивы Диврей Хаим, Иерусалим)

1998-2002 член раввинского суда СНГ.

1996 – 2002 зам. гл. раввина Москвы, глава отдела кашрута раввината.

1992 – 2002 кантор Московской Хоральной синагоги.

С 2002 является раввином московской еврейской религиозной общины «Шомрей Адас».

С 2007 – раввин синагоги «Бейт Ицхак» и религиозной русскоговорящей общины г. Атланта(США).

Автор книги «Кунтрес герушин псулин»(2006).

Обратите внимание — член раввинского суда. Это очень большой знаток иудаизма. Рав Зельман ведет рубрику вопросов — ответов на центральном еврейском ресурсе http://www.sem40.ru/?do=zelman Не уклоняется от ответов на сложные и даже каверзные вопросы.

В сентябре 2015 года этот же раввин ответил некоему Вадиму, почему на еврейском языке не возможно произнесение «Яхве»:

Вопрос:

Здравствуйте уважаемый рав. 

В своих ответах некоему Владимиру, Вы говорили что вариант озвучивания имени как Яхве точно неправильный. 

Почему же некоторые еврейские энциклопедии (напр. ЕжеВика или Электр.евр.энцикл.) поддерживают именно такой вариант. Спасибо. С уважением Вадим. 

Ответ: 

Здравствуйте. 

Потому поддерживают, что этот вариант привычен для всех — ведь таково произношение в общечеловеческом нееврейском переводе. 

Но оно не может правильным — потому, что никакой буквы «хе» (т.е. букв «хет» или «хаф») в Главном Имени нет и быть не может.

Рав Зельман правильно подчеркнул, что Яхве — это нееврейское слово и возникло у неевреев, как вариант произнесения имени. Хотя это не еврейское слово иногда используют в еврейских энциклопедиях как общепринятое, а не как правильное.

Но возникает вопрос — почему христиане должны оглядываться на иудеев? Если истина у иудеев то почему вы христиане? Христианство когда-то состояло только из евреев, через которых Имя Бога перешло в христианство. И дошло до наших дней как «Иегова». Именно это имя записано в обычной православной христианской Библии, называемой «синодальной», потому что ее текст утвердил Синод русской православной церкви. Да-да, я представляю, как сейчас округляются глаза многих читателей. Большинство людей уверены что слово «Иегова» придумали свидетели Иеговы. И они уверены, что в православной Библии нет такого слова, а есть «Яхве». И сразу думают, что я лгу. А вы загляните например в свою Синодальную Библию в книгу «Исход» 3-я глава, 14-15 стихи.

И почему Имя Иеговы могло забыться евреями? Как вообще такое может кому-то прийти в голову, что самое главное и забыли миллионы евреев да и окружающих их неевреев? Именно самое главное?! Как можно самое главное забыть?  

Вот представьте ситуацию. Вчера все евреи произносили имя как в Библии по 100 раз на день. А сегодня вышло от иудейских главных мудрецов постановление, что имя нельзя произносить вслух. И что? Все забыли сегодня или завтра? 

Даже если его нельзя произносить, то кто сказал, что нельзя ЗНАТЬ произношение имени? Никто. Например запрещено сообщать пароль от почтового ящика, но как можно запретить его знать или помнить?

Все равно раввины своим ученикам могут передавать звучание имени, чтобы оно не забылось. Ибо нет такой заповеди в иудаизме забыть имя.

Сейчас в Израиле я спрашивал из любопытства у иудеев, как произносится имя. И произносят они его как я и предполагал из грамматики языка иврит «Йеова». Между «е» и «о» – слабое «х» или «г» , близкое к английскому «h», но его почти не слышно. «Гортанный звук» это называется.

Поэтому рав Зельман и сказал что «Иегова» — более похожее на правильное произношение, имея в виду ивритское произношение «Йеhова».

Есть среди бывших иудаистов и свидетели Иеговы в Израиле, говорящие на родном иврите. Многие из них когда-то знали многие иудейские «тайны», в том числе и имя. И, когда поняли, что его произносить не нельзя, а наоборот, обязательно нужно, то и поделились этим «секретом», который знают все и без них.

Иегофобы при этом утверждают, что израильские ивритоязычные свидетели Иеговы произношение имени вынесли не из иудаизма, а им навязала Сторожевая Башня.

Это глупость. Потому что свидетели Иеговы возникли в англоязычном мире, где имя произносят как «Джехова», вовсе не так как произносят сами ивритоязычные свидетели. Точно также, как русскоязычные произносят по-своему — в той форме, в которой имя известно из покон веков на русском языке из православия. Это уже потом православные стали есть собственный хвост в порыве ярости и отрицать такое произношение. Но, это реакция ненависти к свидетелям Иеговы. Отбирают квартиры и неправильно произносят имя. А еще на Камчатке занимаются проституцией.


Далее. Если это запрещено произносить официальным иудаизмом, то не значит, что все евреи исключительно строгособлюдающие Талмуд фанатики. Строго соблюдающих сейчас меньшинство в Израиле, например. Несколько процентов. И, зная даже в общих чертах историю евреев, можно понять, что евреи никогда не были однородной массой. Они все время делились на секты, течения. Враждовали между собой. Одни придерживались Талмуда, другие — только Торы. А в Торе не запрещено произносить имя. Запрещено произносить ВСУЕ, а не вообще всегда.

Что такое всуе? «Суя» — это русский дословный перевод ивритского слова «Шав», означающего напрасно, пустота, не достойно и т.д.

Более того. Ивритское слово, которое перевели на русский как «не произноси», на самом деле переводится «не носи» в смысле «не клянись». Так что к произношению вслух это вообще не имеет отношения. Подробности тут http://levhudoi.blogspot.com/2012/03/blog-post_08.html

О смысле этой заповеди целую книгу можно написать. Но никак нельзя эту заповедь понимать как запрещение произносить вслух всегда имя. Потому что в Библии сотни примеров произношения этого имени евреями и неевреями без всяких проблем. Обсуждать тут нечего.


Стоит заметить, что «Иегова» — САМОЕ ЧАСТО ВСТРЕЧАЮЩЕЕСЯ слово в Библии (около 7000 раз!). Второе по частоте употребления в Библии слово – «Бог» (Элохим) – около 2600 раз. То есть, с почти трехкратным отставанием от «Иеговы». Мало кто знает это. Считается, что самое часто встречающееся слово в Библии — слово «Бог», а на самом деле «Бог» идёт на втором месте, и втрое реже встречается, чем слово «Иегова».

Всегда были раввины, переходящие в христианство, где нет талмудического запрета произносить имя Бога, тысячи раввинов становились и атеистами, и даже воинствующими  безбожниками и выносили изнутри это «тайное» имя с самых древних времен.

Кстати, этот запрет произносить имя появился не раньше 3 века до н.э. А до этого евреи побывали в Вавилоне, где имя Иеговы слышали от них миллионы людей и могли передать следующим поколениям устно и письменно. Да и позже евреи не жили на необитаемом острове. Они общались с другими народами.

Самаритяне отделились от иудеев до Талмуда и не соблюдали никаких талмудических запретов. Были и другие группы евреев по всему миру, которые выделились в самостоятельные народы с «еврейскими корнями» и несли с собой еврейское произношение имени.

Например, караимы свободно произносят имя и огласовывают как «ИЕГОВА». Вот их страница в ЖЖ http://bakhtawiacademy.livejournal.com/. Только на одной странице 170 раз встречается слово «Иегова» и ни разу «Яхве».

Я спросил по емейлу у караима по имени Либор Ниссим Валко. Он переводчик караимских книг, и вообще активист различных караимских организаций, ведет караимские проекты в интернете. Вот что он мне ответил:

Шалом Лев, 

правильная транскрипция еврейского слова יְהוָה => Йэhоваh.»…

… на самом деле, большинство караимов не произносят имя Бога (это влияние талмудистов), они используют выражение Адонай, даже если Тора не запрещает произносить имя Бога.

В Танахе используется יהוה имя Бога 8286 раз, сокращенная форма יה используется 50 раз, например в выражении haллэлу-Йаh (хвал Йаh יה) или в именах Элийаhу, Овадйаh, Шемайаhу, Йеhошефат, Йеhоседек.

Является ли нарушением Торы произносить имя Бога, которое частью имя? 

Тора использует в заповеди слово «нокев», это не значит не произносить имя Бога, но не богохульствить имя Бога»

Христиане разных народов произносят по-разному имя Иеговы, но всегда всем понятно, что это именно Имя Иеговы на другом языке, потому что оно соответствует написанию имени на иврите в Библии. «Джехова» например на английском. Так же как не Иисус а «Джезас».

Почему-то ни у кого не возникает мнения, что имя Иисуса нельзя писать и произносить, потому что мы его произносим не так, как его имя звучало на иврите или арамейском. Так же как и множество других имён и мест из Библии. А почему нужно из-за этого никак не писать и не произносить имя Иеговы?

Поэтому, во всех древних переводах Библии имя Бога передается как «Иегова», а не «Яхве». Ходит модный слух, что переводчики Библии ошиблись и прилепили к согласным ЙХВХ огласовки слова «Адонай» («Господа мои» с иврита). Потому что иудеи вместо тетраграмматона произносят «Адонай». Огласовки — это специальные знаки под буквами, добавленные иудеями в средневековье для передачи звучания текста Торы.

Этот вопрос подробно обсуждается в другой теме http://levhudoi.blogspot.com/2011/10/blog-post_08.html


И мы должны поверить, что христианские переводчики Библии ну такие тупые, что не догадались спросить ни у одного иудея, что это за точки под словом. Можно подумать, все евреи 2000 лет жили на Луне, и христианские переводчики никак не могли у них спросить без лунохода. 

Причем, не могли спросить не только русскоязычные православные переводчики, но и переводчики из многих других стран на разные языки. 

Как бы там ни было, как бы не произносилось имя Бога, оно точно не произносится и не переводится как русское слово «Господь».

И еще. Моисей был косноязычный, и, тем не менее, произносил имя Иеговы. Значит, никакого значения не имеет, как именно его произносить, лишь бы в соответствии с тем, как написано. Главное его оставить в Библии, а не выкидывать и заменять нееврейским словом «Господь». Тем более, что «Господь» на иврите «Ваал». Это кощунство, заменять имя Иеговы на имя его «главного врага» — Ваала. И получается, что ветхозаветного Бога зовут якобы Господь и новозаветного главного героя – тоже. И можно подумать, что это один и тот же персонаж. 

Православные переводчики перевели имя Бога в православной Библии как «Иегова». И вот что интересно. Православные люди кичатся своим правильным переводом, считают, что его Святой Дух Православной Церкви помогал переводить. Всё у православных правильно в их учении, у них такие святые-святые, древние и первоначальные, такие хорошие традиции, православие такое все из себя правильное и славное. Но, как только дело доходит до их же собственного перевода на русский язык имени Бога как «Иегова», как они плюют желчью, вылазят из кожи от напряжения и готовы «сожрать свой собственный хвост», только бы не признавать что «Иегова» это правильное звучание имени, ими же озвученное. Нет, им Яхву какого-то подавай. Готовы признать собственных православных святых предшественников заблуждающимися, которые не знали, как должно быть озвучено имя Бога.

В результате среди православных и баптистов и подобных им христианских конфессий ходит поверье что «Иегова» — это слово, которое придумала секта «Свидетелей Иеговы», а правильно  по православному якобы «Ягве». Да, да, мало кто знает что «Иегова» – это слово, которое встречается несколько раз (менее 10) в православном переводе русской Библии, а слова «Яхве» – нет вообще.


Теперь коротко

1. Невозможно забыть миллионам евреев самое главное. Ну представьте — Папа римский запретит произносить имя Иисуса. Его что забудут все абсолютно католики? Но даже если они вдруг все забыли, то от них слышали православные и атеисты. Этого достаточно, чтобы имя ушло «наружу».

2. Если имя запретили произносить раввины, то всегда есть в любом поколении милион-другой евреев, для которых раввины — не священная корова.

3. Если даже для всех евреев раввины священная корова, то для окружающих неевреев раввины совсем не святая корова — и они запомнят тайное имя и напишут в своих книгах и письмах, а главное, передадут устно.

4. Переводчики Библии на европейские языки не могли не знать, что в еврейской Библии на иврите иудейские переписчики якобы ставили под гласными йхвх огласовки слова «Адонай». Они не могли не знать, потому что евреи жили не на Луне, и спросить у них всегда можно. + всегда были крестившиеся евреи в том числе раввины, которые могли это подсказать, если переводчики Библии боятся обратиться к иудеям.

____________

Обычно на русском языке тетраграмматон יהוה (написано справа налево) передается русскими буквами как Й-Х-В-Х — «йуд» — «хей» — «вав» — хей.

י — «Йуд» (звук «й») 

ה — «Хей» (якобы звук «х», а на самом деле – место для гласного звука обычно «а» или «е») 

 ו— «Вав»  («в» или «о» или «у»)

ה — «Хей» (якобы звук «х», а на самом деле – место для гласного звука обычно «а» или «е») 


Допустим миллионы евреев вдруг забыли произношение имени Иеговы, все миллионы язычников, которые от них слышали это имя тоже вдруг потеряли память. Допустим все христианские переводчики Библии не могли спросить у евреев, что за огласовки стоят в масоретском тексте под тетраграмматоном, потому что евреи жили на Луне, допустим за всю историю ни один иудей не перешел в христианство и не рассказал, как произносится имя. В том числе Иисус и Апостолы. Допустим.

Но у евреев есть исконно еврейские имена, начинающиеся с имени Бога. И эти имена то как-то произносятся!

Например:

Иисус — по-еврейски Иего-шуа, (а не «Яхв-шуа»). 

Иуда   — по-еврейски Иегу-да, (а не «Яхв-уда»). 

Иоанн — по-еврейски Иего-аннан, (а не «Яхв-аннан»).

А также Иегоаддан, Иегозавад, Иегоиарив, Иегухал, Иегонадав, Иегонафан, Иегошафат, Иегоседек и другие.

Таким образом, мы видим, что первая часть имени Бога звучит как «Иего-». А никак не «Яхв-».

Кроме имен, начинающихся с «Иего-«, есть в Библии еще больше имен, начинающихя с «Ие-» и «Ио-«. Имена начинаются с ивритских букв «йуд» и «вав». (Иоав, Иоель, Иохаведа и др.)

И нет ни одного, имени начинающегося с чего-то похожего на «Яхв-» или «Яв-«.

А сейчас поговорим с точки зрения грамматики иврита — как правильно Иегова или Яхве?

Всем известно, что в иврите нет гласных букв.

Но это полуправильно. В иврите есть аж 3 гласных знака — Алеф, Хей, и Айн. Но они не такие гласные как в других языках. Эти буквы всегда означают гласный звук, который зависит не только от самой этой буквы, а от окружающих букв и от конкретного слова. Эти знаки-полубуквы означают, что в данном месте слова должен произноситься гласный звук, чаще всего «е» либо «а».

Есть крайне редкие исключения с буквой «алеф», когда она вообще никак не произносится — мне известно только 1 такое слово-исключение — «шав» — «напрасно». Там в конце стоит алеф но не произносится.

А вот буква «Хей» — всегда огласовывается. 

Обычно на русском языке тетраграмматон יהוה (написано справа налево) передается русскими буквами как Й-Х-В-Х — «йуд» — «хей» — «вав» — хей.

Но эти две буквы «Хей» в тетраграмматоне — никакие не «х», а просто гласные знаки. На их месте при чтении должен быть гласный звук.

По-русски обозначили как «Х», потому что это наиболее близкое, что смогли подобрать из русского в иврит. Когда эта буква идет в начале слова или после другой гласной, то она произносится очень слабым придыханием подобно английскому «эйч», но еще слабее. И отдаленно напоминает слабый звук «х» или глухое украинское «г». И обязательно сразу после этого «хей» идет гласный звук. Нет в иврите такого слова, в котором бы «хей» не означало бы гласного звука. Повторяю — только в начале слова или после гласной произносится очень слабым придыханием подобно английскому «эйч», но еще слабее, но обязательно в сопровождении гласного звука. А после согласной (кроме «и» («йуд»)) — никаких слабых «Х» не произносится вообще. Обычный гласный звук.

Как это доказать тем кто не знает иврит? Вот например из учебника иврита для начинающих:

в иврите нет букв для обозначения гласных звуков, за исключением четырех — 

א ,ה ,י ,ו‎  

(вав, йуд, хей и алеф, соответственно); 

http://ivrika.ru/ivrit-alfavit-dlya-nachinayushhih/

Чтобы убедиться что никогда хей не произносится как согласная без огласовки, просто попросите тех знатоков иврита, кто с этим утверждением не согласен привести пример слова , где «хей» не огласовывается. Как в форме «Яхве». Я уже на нескольких форумах с такими умниками спорил. Мне в ответ приводили лишь один пример глагола в третьем лице ед. числа «ехдар» (יהדר).

Если скопировать в буфер обмена слово «יהדר» и вставить его в строку перевода в словаре Боруха Подольского http://www.slovar.co.il/translate.php, то русская транскрипция (зелеными буквами) будет выглядеть еhдар. 

Но, я считаю это опечаткой в словаре. Объясню почему. В Торе на иврите слово «еhедар» в будущем времени встречается например в Левит 19:15 но не в третьем лице, а во втором — «Теhдар», что не должно влиять на произношение буквы «хей». (В третьем лице этот глагол в тексте Библии на иврите вообще не встречается).

Обратите внимание, что в словаре Баруха Подольского под буквой «хей» нет никаких точек-огласовок, что означает, что по мнению автора словаря, нет никакой гласной в этом месте. А в тексте Торы стоит таки огласовка «шва», обозначаемая как двоеточие. То есть, там может быть огласовка. Это то, что я говорил, что скорее всего в словаре опечатка или ошибка. 

И там же вверху ссылка на звуковой файл «Listen to this Chapter in Hebrew», где какой-то образцовый ивритоязычный иудей грамотно читает текста Торы 

На времени 1:49 он произносит это слово. И не «техдар», а «техЕдар» — огласовывает таки букву «хей». Но огласовка более краткая, чем первая огласовка в первом слоге «тЕхедар» — первая «Е» четче и длинее звучит чем после «хей».

Чтобы лучше расслышать это слово, в виндовсмедиаплеере можно прослушать на вдвое замедленной скорости (и в других проигрывателях наверное тоже). Тогда особо четко слышна вторая гласная Е после «хей».

Поэтому на иврите ЙХВХ нельзя прочитать как «Яхве», а можно как «Яхове», «Яхаве», «Ехова». То есть, после Х — обязательно гласный звук.


После «х» ОБЯЗАТЕЛЬНО ДОЛЖЕН ИДТИ КАКОЙ-НИБУДЬ ГЛАСНЫЙ ЗВУК. По грамматике. Поэтому, когда в какой-то статье пишут, что возможно произносится как Яхве — это незнание правил иврита.

А вот последняя «Хей» в ЙХВХ — звучит просто как гласный звук без всякого самого слабого х.

Обратите внимание — в варианте «ЯХВЕ» сторонники этого варианта произношения первую «Х» оставляют, а вторую заменяют просто гласным звуком «Е». Что ж эти умники сами себя опровергают? Почему в первом случае у них ה озвучена как «Х»? а во втором – как «Е» – (яХвЕ)?

Для тех кто не понимает с первого раза повторяю еще раз и более подробно.

В слове ЙХВХ есть не одна, а две буквы «Хей». Все посчитали?

В последние годы некоторые говорят, что это слово может читаться как «Яхве». То есть, первую букву «Хей» ה они озвучивают, как «Х», а вторую — как гласную «Е». Сами себе противоречат. А потому что правильно огласована только последняя «хей». Зато в варианте «Иегова»- огласованы обе — первая как «О», вторая как «А».

Поэтому, во всех старых переводах Библии имя Бога передается как «Иегова», а не «Яхве». «Яхве» появилось только в последние годы когда все религии в пылу ненависти начали кусать недавно появившихся Свидетелей Иеговы. Кусальщики стали распространять поверье, что якобы вариант звучания имени «Иегова» придумали свидетели Иеговы. А якобы переводчики других религий знают, что «Яхве». Но православный перевод Библии на русский язык появился раньше появления современных Свидетелей Иеговы. И в этом синодальном переводе имя Бога передается как «Иегова» а не как «Яхве»

То что Иегова не может быть Яхве — говорит еще один очень простой факт.

Глагол «быть» в настоящем времени «ѓове»הוה . (В современом иврите иногда средняя буква «вав» ו — сдвоенная). Имя Бога пишется точно также как «быть» в настоящем времени — «ѓове», но в начале к этому «гове» добавлена всего одна буква — «й».

И так, прошу обратить особое внимание на этот момент.

Есть в иврите одно очень простое и очень интересное слово, которое состоит из 3-х последних букв имени Бога. То есть, не хватает только самой первой буквы Й.

Это слово означает «настоящее время» и пишется Х-В-Х הוה.

Читается «ГОВЕ». Это глагол «Быть» в настоящем времени, — «ГОВЕ».

Это слово вы встретите в любом учебнике по ивриту в теме о временах глаголов.

Используется и в других выражениях на иврите.

Это слово «ГОВЕ» на библейском иврите с одиночной «вав» Вы можете увидеть в ивритской Библии с огласовками например в Неемия 6:6 http://www.mechon-mamre.org/p/pt/pt35b06.htm — вы увидите что иудейские хранители традиций озвучили это слово как «гове». На той странице кстати можно прослушать текст Библии на иврите и убедитесь, что это слово так и звучит.

Если бы имя Бога читалось как «Яхве», то «настоящее время» произносилось бы «ХВЕ», а не «ГОВЕ». Но слОва «ХВЕ» не существует в иврите. 

В общем, к ГОВЕ прибавьте в начале «И» и вот вам и получится ИГОВЕ, а никаким «Яхвом» и не пахнет.

Вопрос: почему, если к известному слову «ГОВЕ», обозначающему настоящее время, прибавить вначале «И» то получится ИЕГОВЕ, а не ИГОВЕ, то есть, почему после первого И появляется Е? 

Ответ: это уже вытекает из произношения еврейских имен, начинающихся с имени Иеговы: 

Иегошуа, а не И_гошуа , 

Иегуда, а не И_гуда , 

Иегоханан, а не И_гоханан.

Главное, что «Яхве» — это просто абсурд. Никогда ни при каких обстоятельствах буква хей не читается как согласный «х», хотя название буквы — «хей». Но это лишь название, а не произношение. Так же, как в русском языке есть буква под названием «твердый знак». Но она не читается как ТВЕРДЫЙ ЗНАК. Например ИЗЪЯН, а не «ИЗТВЕРДЫЙЗНАКЯН».

Еще одно слово в иврите, очень напоминающее тетраграмматон, это слово «йегаве». Переводится как глагол 3-го лица будущего времени «составит, создаст, образует»

Чтобы увидеть это слово на иврите откройте онлайновый словарь http://www.slovar.co.il/translate.php, вставьте в строку для перевода ивритское слово יהווה и получите вот чего:

… еhаве

1. составлять, создавать, образовывать 

2. представлять собой

Это слово пишется также как тетраграмматон, только одна из букв, «вав» — сдвоенная, что является современным нововведением, а в библейском иврите это слово было без сдвоенного «вав», и как видите, зеленым цветом на русском языке указано что на иврите читается это слово как «егАве», а не «ех_ве». Гласный звук между Х и В — обязателен.

Кстати, из перевода слова «йегаве» как «создавать» в форме будущего времени, возможно Иегова означает тот кто будет «создавать» или «творить». 

_____________


Как «Йеова», а не «Яхве» озвучивает тетраграмматон грамотный еврей Юдовин Рами — автор ряда работ по библейским исследованием, теологии и древним текстам.

Вот пример его перевода:

***

yeh-ho-vaw


Опять-таки, никакого Яхве нет и в помине. Вновь Иегова.

***

Часто приходится слышать от русскоязычных людей что в иврите существуют имена, не начинающиеся, а оканчивающиеся именем Бога, и эти имена оканчиваются оконечным окончаием «-Яху». Напимер

אֵלִיּהוּ   — (Илия, «ЭлиЯХУ») 

Но, какое нам дело до звучания букв в конце слова если «Йего-» стоит в НАЧАЛЕ имени Бога, а не в конце. Ведь это абсурд. Все еврейские имена, у которых эти 3 буквы стоят в НАЧАЛЕ имени, звучат как Иего-. А как они звучат в конце имен — значения не имеет. Если бы имя Бога заканчивалось на эти буквы, то тогда бы имело смысл рассуждать как оно звучит в конце имен. Ивритские буквы могут в середине и в конце слова звучать не так как в начале.

Например, буква «Пей» в начале слова читаестя ВСЕГДА как «П», а в конце слова ВСЕГДА как «Ф». Одна и таже буква!

А буква «Бет» в начале слова читается ВСЕГДА как «Б», а в конце слова ВСЕГДА как «В». Одна и таже буква!

А буква «Кав» в начале слова читаестя ВСЕГДА как «К», а в конце слова ВСЕГДА как «Х». Одна и таже буква!

К тому же, вышеупомянутое имя в основном лишь русскими произносятся как «ЭлиЯХУ», а ивритоязычными евреями как «ЭлиЕУ» или «ЭлиЁУ».

Доказать ссылками очень трудно. Потому что на иврите тексты неогласованы — только согласные. А русскоязычные евреи, действительно, по русской традиции произносят не правильно. Но, тем не менее, несколько ссылок все-таки есть в интернете на правильное произношение этого имени.

Цитата:

Элиёу Айзенштат учится в «Цемах Цедеке»

Элиеу Палей учится в Нью Йорке 

Ссылка: http://yeshiva.narod.ru/WHOWHERE.htm 

Обратите внимание — на одной вебстранице встретились две формы имени, о которых я говорю,  и ни разу не встретилась форма имени Илии, содержащая букву «Я».

Вот что мне ответил в интернете равввин Исроэль Зельман:

наверное, р. Элиёу более правильно ответил. Нечего распространять по интернету эту информацию — где да что… Потом её найдёт какой-нибудь враг нашего народа, возопит: «Во как они в своём Талмуде пишут!» http://levhudoi.blogspot.ca/2011/12/blog-post.html

Еще из интернета. Цитата:

Кубок пророка Элиёу. По традиции мы оставляем его на столе до утра. … – Пасхальной ночью Элиёу посещает каждый еврейский дом

Ссылка: http://www.lechaim.ru/ARHIV/144/hrono.htm

Яндекс нашел 3 страницы результатов со словом «Элиёу». Вот ссылка

http://yandex.ru/yandsearch?p=2&text=%22%D1%8D%D0%BB%D0%B8%D1%91%D1%83%22&clid=1836588&lr=132&nosyn=1.

Лень так много цитировать.

И еще 8 страниц нашел Гугл. Если охота — кликайте.

Так что, нет никаких оснований считать что в имени Бога первая гласная Я. Все это чушь и ошибки.

Яхве́ – одно из имен Божьих, впер­вые встре­ча­ю­ще­еся в Ветхом Завете.

Имя Яхве было открыто сынам Изра­иля через Моисея. Текст Книги Исход дает воз­мож­ность изъ­яс­не­ния имени Яхве. В нем Боже­ствен­ное имя свя­зано с гла­го­лом haya(h) – быть. Исполь­зу­е­мая в Исх.3:14 кон­струк­ция ehye(h) aser ehye(h) пере­во­дится как сви­де­тель­ство Бога о Самом Себе: «Я ЕСМЬ ТОТ, КТО Я ЕСМЬ», сокра­щенно «Я ЕСМЬ» (в рус­ском пере­воде: «СУЩИЙ»). Имя «Яхве» – это как бы отклик (Он – Сущий), повто­ря­е­мый людьми в тре­тьем лице, на Откро­ве­ние, выра­жен­ное Богом в первом лице о Самом Себе. Имя Яхве заклю­чает в себе тайну и дар. Оно не явля­ется про­стым место­име­нием, суще­стви­тель­ным или при­ла­га­тель­ным, а содер­жит глагол и поэтому вос­при­ни­ма­ется как таин­ствен­ный отказ Бога вме­ститься в чело­ве­че­ские пред­став­ле­ния. Вместе с тем глагол в имени ука­зы­вает на факт живого суще­ство­ва­ния, всегда при­сут­ству­ю­щего и всегда дей­ствен­ного, сви­де­тель­ствует о Боге как о Личном Суще­стве, вхо­дя­щем в обще­ние с чело­ве­ком. Имя Яхве рас­смат­ри­ва­лось как соб­ствен­ное имя Бога, поэтому со вре­ме­нем оно пере­стало про­из­но­ситься и лишь запи­сы­ва­лось 4 соглас­ными бук­вами YHWH.

Содержание

Бог Яхве — кто такой Яхве на самом деле

Кто такой бог Яхве из Ветхова Завета, и почему его обожают Евреи

Ваал (или Баал) — библейское название бога языческих семитов Палестины, Финикии и Сирии. По этимологическому своему значению слово это означает «господин», «владыка» и соответствует обычному названию Бога у евреев. В словарях еврейского языка Бог – Баал. Другое название слово, обозначающее подобное — Адонай, которое переводится с еврейского, как Владыка, Властелин. Однако Адонай встречается в Танах, как слово, относящееся непосредственно в Творцу, тогда как Баал, относится к языческому божеству. Этому то божеству и поклонялись евреи во времена пророка Элийаhу.

21 И подошел Илия ко всему народу и сказал: долго ли вам хромать на оба колена? если Господь есть Бог, то последуйте Ему; а если Ваал, то ему последуйте. И не отвечал народ ему ни слова.

(3Цар.18:21)

По сути, текст синодальной Библии, не делает никакого различия в словах Элийahу:

Если Господь (господин, лорд) есть Бог, то следуйте Ему, а если Ваал (господин, властелин), то ему последуйте.

В этом переводе кроется преступление против заповедей Торы: Да не будет у тебя других богов .. Не произносите имена чужих богов …

Как этот текст, представлен в ТаНаХ:

21 И подошел Эйлийау ко всему народу, и сказал: долго ли вы будете колебаться между двумя мнениями? Если Йеhова есть Элоhим, то следуйте Ему, а если Баал, то следуйте ему. И не отвечал ему народ ни слова.

(1-я Мелахим 18)

Два разных сравнения с двумя разными именами – Йеhова и Баал. Народу, кого-то одного, следует признать своим Божеством – Элоhим. Совершенно другая картина, называющая каждого Бога по имени. Если признать Йеhову – Элоhим, то нужно последовать Торе, начиная с первой заповеди, а если признать Элоhим Баала, то нужно последовать законам Баала, которыми руководствуются гоим, поклонники этого божества.

Но, какое отношение к этому, имеет Бог Яхве, если статья предназначена для освящения этого вопроса?

Проблема в том, что устраняя вставку «Господь», в  христианской Библии, христиане придумали новое имя для еврейского Бога. И это имя Бога – Бог Яхве.

Что означает имя Яхве

Яхве — происходит от египетского божества Ях — бог луны, или бог ночи, тьмы. Поэтому, можно с уверенностью, сказать, что Бог Яхве – это Бог Тьмы, или как его в Новом Завете называют Дэйавэль, или Дьявол. И всякий произносящий в молитвах своих имя Яхве, произносит имя не Творца, а Князя Тьмы.

Как произносилось имя Яхве

Тетраграмматон — написание имени «Яхве». По словам Горина, эти четыре буквы иудеям обозначать разрешается, но все, на чем они написаны, нельзя уничтожать — их нужно «хранить вечно». «Священные тексты хоронят в могилы, как человека», — рассказывает представитель Федерации еврейских общин. В современном иудаизме обсуждается даже вопрос о том, можно ли набирать священное имя на клавиатуре компьютера, и если да, то нужно ли после хранить этот прибор вечно? Поскольку компьютер не является перманентным носителем текста, многие иудеи считают, что писать можно и хранить вечно диск с именем Яхве необязательно.

Трудность воспроизведения имени Яхве с точки зрения иудаизма — в том, что тетраграмматон состоит из четырех согласных букв. Отсутствие гласных дает множество вариантов произношения: если к этим четырем согласным прибавлять произвольные гласные, то математически получится более сотни имен. Однако примеры наш собеседник приводить не захотел, поскольку иудею нельзя произносить вслух даже неправильные варианты имени Яхве.

В ветхозаветные времена первосвященник, заходя раз в год в святая святых в Иерусалимском храме, «произносил имя Божие правильно». В еврейской традиции есть упоминания об особых людях, которые знали, как его правильно произносить. «Это знание является краеугольным камнем иудаизма», — подчеркивает Горин.Сегодня ни один человек на земле не знает, как правильно звучит имя Яхве. Иудеи считают, что это знание было утрачено еще во времена разрушения Иерусалимского храма римлянами — в 70 году по рождестве Христовом. Поэтому имя Божие будет заново явлено на земле, если будет явлен Божий храм, объясняет представитель Федерации еврейских общин.Сегодня иудеи не произносят главное имя Божие, заменяя его разными синонимами. Традиционный иудей — тот, кто живет в соответствии с традиционной иудейской мыслью, основывающийся на еврейской литературе, начиная со Средневековья и позднее — называет Бога «Га Шем», что означает просто «имя».Есть замена и для молитвы: «Адонаи» — буквально «мой Господин». «В современном иудаизме не существует молитвы или ритуала, где бы кто-то произносил имя Бога (то есть Яхве. — Прим. ред.)», — утверждает Горин.

Почему имя Йеhова – это правильное произношение

Проверочное слово для имени Йеhова в еврейских именах в ТаНаХ:

Йеhуда, Йеhошуа, Йерушалэйм.

Проверочное слово для Яхве в еврейских именах в ТаНаХ отсутствует.Нет ни одного похржего имени, где встречалось бы Ях. Это мы видим только у божества египетского. Соответсвенно, были египетские имена, которые содержали в себе имя бога Ях. Если, например, взять славянское имя Ярослав, то в нем мы четко видим производное – Ярило, славянское божество. Аналогично и греческим именем, Аполлониус, где присутствует имя бога Аполлона.

Древнее имена свидетельствуют о правильном произношении имени еврейского Бога. Более позднее свидетельство — Йерушалэйм. Изначально город назывался Шалэйм (мирный). В этом городе некогда жил Малкицадэк. Когда Давид завоевал его у Йевусеев, которые переименовали его в Йевус, он переименовал его в честь имени своего Бога Йеhовы — Йерушалэйм.

Правда ли, что нельзя произносить имя Яхве

«Иудеям было запрещено произносить имя Божие из почитания заповеди Моисея «не произноси имени Божьего всуе», — говорит генеральный секретарь конференции католических епископов России отец Игорь Ковалевский.Однако в заповедях Моисея это имя изначально присутствует. Русский перевод Библии с восстановленным именем Бога дает представление, как могла выглядеть в глазах древних израильтян данная заповедь Моисея (в скобки заключены оригинальные еврейские слова): «Не произноси имени Господа (Яхве), Бога (Элохим) твоего, напрасно, ибо Господь (Яхве) не оставит без наказания того, кто произносит имя Его напрасно» (Исх. 20:7).

Кто такой бог Яхве из Ветхова Завета, и почему его обожают Евреи

Фрагмент рукописи Септуагинты из Кумрана. В греческом тексте тетраграмматон имени Яхве (יהוה, показан стрелкой) написан еврейскими буквами, а не переведен словом κύριος (Господь).

В некоторых латинских переводах Библии имя Божие записывалось также, как в иврите, четырьмя буквами без гласных — YHWH. В современном издании Вульгаты используется латинский перевод слова «Сущий» — Ego Sum. Греческий перевод Библии, Септуагинта, передает имя Яхве синонимом «Господин», по-гречески «Кириос». Впрочем, существуют также древние списки перевода Септуагинты, в которых стоял тетраграмматон «Яхве», написанный еврейскими буквами. В частности, это можно видеть в Кумранских рукописях, но не только.

«Сущий» у семитских народов

В древности у многих народов существовали теофорные имена — то есть те, в составе которых есть имя того или иного бога. Поэтому в некоторых семитских именах присутствует имя Яхве. Но могут ли теофорные имена дать представление о том, как звучало то имя, какое Бог открыл Моисею? Могут, но не до конца, потому что они фонетически изменяются и не употребляются в полной форме, считает Десницкий. «Хотя, например, в имени пророка Исайи — «Ишаягу» («Яхве спас») — присутствует часть имени Яхве», — поясняет библеист.А как имя Яхве понимают мусульмане? По-арабски это имя звучит как «Аль-Ваджид» и переводится как «Существующий» или «Находящийся постоянно с человеком». Глагол «быть» по-арабски читается «ваджа» и имеет общий корень со словом «Яхве». «Это имя означает, что Всевышний всегда находится с нами, Ему не присущи такие качества, как умирание или возникновение, Он находится в постоянном общении со всем человечеством и со всем сущим», — объясняет Рушан Аббясов.

Почему евреи не произносят имя Бога

После Вавилонского плена, партия Фарисеев запретила произносить имя Бога. Причина – чтобы не осквернять святого имени Творца. Однако такая доктрина противоречит законам Торы. Но, Раввины считают, что всякая доктрина установленная Раввинами не может обсуждаться и даже Бог, не имеет право вмешиваться в это дело. Настолько велик, авторитет Раввинов. На самом деле, все доктрины придуманные Раввинами, противоречат Торе – не прибавляй … и являются не чем иным как беззаконием. По своей сути, сам институт Фарисеев (Ортодоксального богословия), очень похож на институт Католицизма и Православия, где людям дана власть устанавливать новые законы и правила. Поэтому, запрет на произношение имени Бога – это не что иное, как беспредел.

Данный запрет впоследствии, отразился и на еврейских именах:

  • Изначально произносилось Йеhуда — Стало — Иуда.
  • Изначально произносилось Йеhошуа — Стало Йешуа. И так далее.

Ортодоксальный иудаизм и имя Бога

Ортодоксальный иудаизм продолжил учение Партии Фарисеев о запрете на произношение имени Бога. Это учение коренным образом противоречит учению Торы, где одна из заповедей повелевает клясться только одним именем, именем Бога, которое и есть Йеhова. Если человек не произносит клятвы с именем Всевышнего, он произносит то, чего Бог не повелевал, и чего Ему не приходило на ум. Клянущийся в таком случае, произносит в клятве имена вымышленных людьми богов. Кроме того, Фарисеи учили, что можно клясться ложно:

16 Горе вам, вожди слепые, которые говорите: если кто поклянется храмом, то ничего, а если кто поклянется золотом храма, то повинен.

17 Безумные и слепые! что больше: золото, или храм, освящающий золото?

18 Также: если кто поклянется жертвенником, то ничего, если же кто поклянется даром, который на нем, то повинен.

19 Безумные и слепые! что больше: дар, или жертвенник, освящающий дар?

20 Итак клянущийся жертвенником клянется им и всем, что на нем;

21 и клянущийся храмом клянется им и Живущим в нем;

22 и клянущийся небом клянется Престолом Божиим и Сидящим на нем.

(Матф.23:16-22)

Таким образом, в своих клятвах они проклинали Творца и учили поступать так других.

Итог. Тора обязывает нас произносить имя нашего Бога. И не просто произносить, но произносить так, как написано в ТаНаХ.

Как Христиане и Мессианские Общины, называющие Бога – Яхве, а так и Ортодоксальные евреи, не произносящие имени Бога совсем, нарушают Тору, искажая ее учение. Тора обязывает произносить имя Бога, и обязывает его произносить максимально точно. Кто пренебрегает этим учением (осознанно или не осознанно), тот совершает грех.

Есть как минимум 10 вещей, которые имя Яхве, “Я Есть,” говорит о Боге:

  1. У Него никогда не было начала. Каждый ребёнок спрашивает: “Кто создал Бога?” И каждый мудрый родитель отвечает: “Никто не создавал Бога. Бог просто есть. И всегда был. Без начала.”
  2. Богу никогда не будет конца. Если у него не было начала бытия, Он не может прекратить своё бытие, потому что пребывает всегда.
  3. Бог — это абсолютная реальность. До Него не было реальности. Вне Его нет реальности, если только Он не пожелает и не сотворит её. Он — это всё, что было вечно. Ни пространства, ни вселенной, ни пустоты. Только Бог.
  4. Бог совершенно независим. Никто и ничто не привело к Его существованию, не поддерживает Его, не советует Ему и не делает Его тем, кем Он есть.
  5. Всё, что не есть Бог, полностью зависит от Бога. Полностью вся вселенная вторична. Она появилась благодаря Богу и остаётся существовать в каждый последующий момент по причине воли Бога, поддерживающей её существование.
  6. Вся вселенная по сравнению с Богом ничто. Условная и зависимая реальность по отношению к абсолютной и независимой подобна тени сущности. Подобно эху грома. Всё, что нас изумляет на этой планете и в других галактиках, по сравнению с Богом — ничто.
  7. Бог неизменен. Он тот же вчера, сегодня и вечно. Его нельзя улучшить. Он не может стать кем-то. Он — Тот, Кто Он есть.
  8. Бог — абсолютный стандарт истины, благости и красоты. Нет никакой книги закона, в которую бы Он смотрел, чтобы узнать, что правильно. Никакого календаря для установления фактов. Никакой организации для определения того, что превосходно или прекрасно. Он Сам по Себе стандарт того, что правильно, что истинно, что красиво.
  9. Бог делает то, что угодно Ему, и это всегда правильно, всегда прекрасно и всегда соответствует истине. Вся реальность, которая вне Его, создана Им, спроектирована Им и управляется Им как абсолютной реальностью. Поэтому Он совершенно свободен от каких-либо ограничений, которые не исходят из Его собственной воли.
  10. Бог — наиболее важная и наиболее ценная реальность и личность во Вселенной. Он достоин большего интереса, внимания, восхищения и того, чтобы наслаждаться Им, чем любая другая реальность, включая всю вселенную.

История персонажа

Могущественный Яхве, которого у православных славян принято называть коротко – Господь, представляет собой противоречивую фигуру. Представители мировых религий и философских учений на протяжении столетий не приходят к единому мнению – един ли бог для представителей столь разных конфессий. Единственное, в чем сходятся ученые и священнослужители всего света, Яхве – одно из множества имен, под которым великое существо упоминается в исторических источниках.

История происхождения

Кто такой бог Яхве из Ветхова Завета, и почему его обожают Евреи

Культ Яхве берет начало на земле Египта. Изначально еврейский бог занимал второстепенное значение в многообразном пантеоне существ, которым поклонялись кочевники и скотоводы. Причем почитался Яхве как демон пустыни.

Демон ЯхвеС течением времени представители племени Иуды – племени, считавшего себя потомками сына Иакова, – провозгласили бога защитником и покровителем их родовой ветви. После объединения множества племен в Израильское государство, Яхве стал божеством, оказывающим влияние на весь народ Израиля.

С ростом статуса менялось и значение идола. Израильтяне, втянутые в военные конфликты с филистимлянами и моавитянами, провозгласили Яхве богом войны. Мужчина, которого раньше изображали в образе льва или быка, обрел человеческие черты, но до конца не утратил звериный облик, сохранив жестокость и кровожадность в характере.

Резкое распространение культа Яхве связано с Моисеем. Ветхий Завет утверждает, что на горе Синай, куда еврейский пророк поднялся за заповедями, бог, у которого Моисей спросил имя, называл себя Яхве. Кстати, в Ветхом Завете это имя божества встречается около 7000 раз.

Пророк МоисейВ период формирования монотеистической тенденции (веры в единого бога) незаметный Яхве занял лидирующее положение в системе ценностей израильтян. Теперь имя великого покровителя древнего народа произносил только первосвященник во время традиционных жертвоприношений. Церемония проходила в период праздника «День искупления».

В Средневековье Яхве из-за ошибки в трактовки получил имя Иегова. А позже, в синодальном переводе Библии на русский язык, божество стали обозначать именем Господь. Впрочем, как и большинство теологических споров, история происхождения Яхве имеет под собой шаткую систему доказательств.

Яхве в мировых религиях

Сведения о Яхве встречаются в большинстве религиозных течений, известных современному человеку. Впервые имя божества упоминается в Торе «Бытие» 2:4:

«Вот происхождение неба и земли, при сотворении их, в то время, когда Господь (Яхве) Бог создал землю и небо».

Иисус ХристосЯхве в иудаизме – непроизносимое имя Бога, значение которого происходит от глагола «быть, жить». Закон чтения Торы указывает, что имя Яхве нужно при произношении священных текстов заменять на «Анодай», таким образом почитатели Яхве не нарушают заповедь, спущенную Моисеем с горы.

Христианство определяет Яхве как Сына Божьего, который после воплощения на Земле стал носить имя Иисус. Что примечательно, Библия также называет Яхве Творца, то есть создателя земли и неба. Подобная же трактовка характерна для православия.

Споры о том, считается ли Аллах образом (или очередным именем) Яхве, не утихают столетия. В Коране подобное слово не встречается. Приверженцы мусульманства считают, что имя Яхве – следствие попыток человечества объяснить или упростить образ единого бога, который пребывает вне времени и привычного людям пространства.

Изображение бога ЯхвеЗапрещенная в России международная организация «Свидетели Иеговы» построила собственную иерархию ценностей, опираясь на ошибку, закравшуюся в перевод слова Яхве:

«Позже условное масоретское написание было прочитано европейскими учеными буквально – отсюда неправильная, не отвечающая ни древнему, ни позднейшему традиционному чтению форма «Иегова».

Учебник древнееврейского языка утверждает, что у сектантов все тот же Яхве, только в неправильном чтении, представляет собой единого верного бога, заключающего в себе христианскую тройственность.

Ричард ДокинзСреди агностиков и самобытных теологов популярна теория, что Яхве – вовсе не добродетельное божество и покровитель человечества. Этиолог Ричард Докинз утверждает, что Яхве – вовсе не высшее благо. Яхве – темный бог, который отличался злопамятностью и любовью к обману.

Одно из подтверждений теории, что Яхве – это дьявол, ученый нашел в Новом Завете в речах Христа:

«Ваш отец диавол; и вы хотите исполнять похоти отца вашего».

При этом делается пояснение, что под Яхве исследователи подразумевают не Единого Творца, а очередное божество, которому священнослужители по ошибке приписали создание мира. Впрочем, образ бога встречается не только в религии. Упоминания великого существа встречаются и у языческих народов. Правда, в подобных культурах персонаж известен под именем Йаву.

БаалФиникийцы, к примеру, прославляли Йаву как божество, силы которого происходили из воды. Образ мужчины совпадает с героем шумерских легенд богом Эа, наславшего всемирный потоп. На территории Средиземноморья Йамму (одна из версий имени Яхве) почитался как бог моря, которого победил верховный бог Баал.

Культ бога Яхве

Изначально народ, почитавший одного бога Яхве, жил в иудейском племени. Остальные еврейские племена чтили других богов – Шаддая, Аната, Таммуза, Молоха. Яхве тогда изображали в виде быка и льва. После того, как потомки Иуды стали зачинателями объединения всего народа Израиля, именно это божество стало покровителем целого Израильского царства. Изменился при этом и его внешний вид – бык теперь превратился в человека.

Евреи считают, что бог Яхве обитал на горе Синай, следовательно, именно там проходили и богослужения, которые включали непременные кровавые жертвоприношения. В жертву при этом приносили как животных, так и людей, которые в основном являлись врагами еврейского народа.

При этом Яхве часто общался напрямую с людьми, с неба спускаясь в виде огненного столба или света. Особенной его любовью пользовался Моисей – именно ему этот бог назвал впервые свое имя, потом помог свой народ увести из Египта, кроме того, подарил скрижали с заповедями. Данные события описаны подробно в Ветхом Завете.

Кто такой бог Яхве из Ветхова Завета, и почему его обожают Евреи

Интересно, что современные исследователи, изучавшие подробно Новый и Ветхий Заветы, говорят, что в данных частях Библии бог Яхве описан совсем по-разному, при этом расходятся также и некоторые основные события, такие как сотворение мира. Поэтому возникло огромное количество предположений, кем была эта высшая сила. По версиям части исследователей это был требующий кровавых жертв, жестокий демон.

По второй версии бог Яхве получил внеземное происхождение. Имеется несколько фактов, которые доказывают данную теорию:

  • изображение летательного дискообразного аппарата встречается на росписях храмов и старинных иконах;
  • в книге Иезекииля описание «Славы Господа» удивительно напоминает описание современного летательного аппарата;
  • правила бога Яхве предполагают, что он может заразить человека тяжелыми болезнями, а также вылечить его;
  • Яхве к людям обращается «сыны человеческие», при этом от них дистанцируясь.

Сегодня народ, почитавший одного бога Яхве, это только небезызвестные свидетели Иеговы.

Западносемитская мифология

Встречаются источники, в которых говорится, что всевышний имел супругу, точнее, сразу 2 супруги. Это – Ашера и Анат. По мнению части исследователей, у древних евреев во время перехода к монотеизму он был единственным богом, при этом имеющим супругу. Часть источников указывает, что ею была Анат, другая часть — Ашера. При этом в Ветхом Завете было упомянуто о поклонении евреев «Царице Небесной» — именно против этого боролся пророк Иеремия.

Кто такой бог Яхве из Ветхова Завета, и почему его обожают Евреи

В то же время археологические данные говорят о том, что ее культ был широко распространен в Палестине примерно до VI века до н. э. Не смотря на это среди исследователей есть путаница между именами самих богинь, различающихся в угаритской мифологии.

Соответствия с прочими божествами

Скорее всего, почитание его было распространено не у одних древних евреев, кроме того, оно встречалось еще у некоторых западносемитских племен. Например, у финикийцев он обозначается именем Йево. Также он отвечал за стихию моря и был покровителем Бейрута, где позже были обнаружены тексты, полностью посвящённые Йево. Они были созданы под влиянием различных мифов о боге грозы, Баал-Хаддаде, сыне Илу.

У последнего имя в иврит перешло в нарицательной форме, непосредственно в значении «бог», в то время как функции Илу вобрал Яхве. Покровителем израильского союза племён он считался в Палестине и, скорее всего, там же был покровителем Эдома. Борется с левиафаном и морем (Йамму) и одерживает сокрушительную победу. В Ханаане и Угарите бог Яхве назывался Йамму — он был богом моря, побеждённым при сражении с Баалом.

В Ветхом Завете

В Ветхом Завете Яхве (обычно в синодальном переводе «Господь») — это монотеистический личный Бог народа Израиля, который вывел евреев из Египта, а также Моисею дал божественный Закон. Интересно, что культ Яхве противопоставляется отрицательно оцениваемым культам остальных семитских божеств. При этом история взаимоотношений жителей Израиля с этим богом составляют основной сюжет Ветхого Завета.

В Библии Яхве на самом деле участвует в жизни Израиля и прочих народов, даёт заповеди, открывается пророкам, а за непослушание наказывает. Восприятие личности этого ветхозаветного бога отличалось в разных философских и религиозных учениях. Например, с точки зрения христианства подчеркивалась его преемственность в сравнении с понятием всемогущей высшей силы.

Кто такой бог Яхве из Ветхова Завета, и почему его обожают Евреи

Христианство

Имя Яхве в ортодоксальном христианстве приличествует всем 3-м лицам Божества. Стоит отметить, что Моисею и пророкам под именем Яхве являлся Сын Божий (до воплощения Иисус). Яхве — законодатель, творец мира, божество, защитник, могущественный и верховный владыка. Синодальный перевод при этом передает тетраграмму словом «господь».

В христианском мире произношение «Иегова» используется уже около 200 лет, хотя во многих переводах на русский язык Библии встречается достаточно редко и заменено на прочие имена (в большинстве своем на «господь»).

Интересные факты

  • По заявлению общества «Зеркало священных текстов и картин», Леонардо Да Винчи зашифровал образ Яхве в этюде, изображающем святую Анну, Марию и Иоанна Крестителя. Если поднести зеркало специфическим образом, то лицо ребенка превратится в лик божий.
  • Бытует теория, что культ Яхве произошел от идолопоклонничества египетскому богу Сету.
  • Имя Яхве представляет собой четыре согласные буквы древнееврейского языка: йод, хей, вав, хей.

Яхве
Бог, Ашем, Адонай, Иегова, Саваоф
Словарь русских синонимов.
яхве
сущ., кол-во синонимов: 6
• адонаи (4)
• ашем (2)
• бог (375)
• иегова (6)
• саваоф (6)
• тетраграмматон (7)
Словарь синонимов ASIS.В.Н. Тришин.2013.
.
Синонимы:
адонаи, ашем, бог, иегова, саваоф, тетраграмматон

ЯХВЕосновное древнееврейское имя Бога. В еврейской Библии Бог называется несколькими именами. Некоторые из них имен весьма экзотичны, как, например, Шаддай (Числ 24:4), Саваоф (1 Цар 1:3) и Эл Эльон (Быт 14:18), которые обыкновенно переводят как «Всемогущий», «Господь сил» и «Бог Всевышний». Чаще всего в Писании используются божественные имена Яхве и Элохим. Элохим (хотя грамматически это множественное число) представляет собою наиболее близкое смысловое соответствие слову «Бог» или «бог». Иными словами, оно может быть применено и для обозначения языческого божества (Суд 11:24), однако чаще употребляется для обозначения Бога Израиля. В свою очередь Яхве — это имя собственное. Оно встречается в еврейской Библии более 6000 раз. Поскольку в древнееврейском языке на письме не использовались гласные, это имя записывалось в древних рукописях в виде четырех согласных: «йод», «хе», «вав», «хе», которые транскрибируются латинскими буквами как YHWH или JHWH. Это обозначение часто называют «Тетраграмматон» (греч. «четырехбуквенное имя»).Точная этимология имени «Яхве» является предметом дискуссий, однако возможно, что оно происходит от корня, означающего «бытие». Выдвигалось предположение, что оно означает «Это Он!». В самой Библии имя Яхве объясняется как «Я есть Тот, Кто Я есть» или просто — «Я есть» (Исх 3:14), что позволило богословам выработать концепцию Бога как источника всякого бытия или Бога как самого Бытия, хотя подобные богословские спекуляции, возможно, уводят за пределы того, что имел в виду автор Книги Исхода. Согласно Писанию, имя Яхве начинают призывать во времена внука Адама Еноха (Быт 4:26), однако там же говорится, что это имя не было известно Аврааму, Исааку и Иакову (Исх 6:3).Иудаизм всегда приписывал великую силу упоминанию имени Божьего. Заповедь «Не произноси имени Господа, Бога твоего, напрасно» (Исх 20:7), которая, вероятно, первоначально подразумевала запрет на произнесение ложной клятвы именем Бога, впоследствии была истолкована как запрет на всякое употребление этого имени, не обусловленное необходимостью. Согласно Мишне, имя Яхве произносилось в Иерусалимском храме первосвященником во время жертвоприношения в праздник Йом-киппур — День искупления (Иома 6:2), и священниками, дающими священическое благословение (Сота 7:6). В эпоху Второго храма возник обычай, запрещающий произнесение имени Божьего в любых других случаях. Слово «Адонай» («Господь») и реже встречающееся «Элохим» использовались для замены этого имени при чтении Писания вслух; позднее, особенно — вне контекста богослужения, даже слово «Адонай» стали заменять словом «Ха-Шем» («Имя»). Еврейские книжники в эпоху раннего Средневековья снабдили текст Библии огласовками, однако Тетраграмматон писался с огласовкой слова «Адонай», в результате чего исследователи Библии в Средние века и в Новое время оказались введены в заблуждение, полагая, что четырехбуквенное имя должно произноситься как Иегова (Jehovah).Многие библейские переводы продолжают традицию замены четырехбуквенного имени словом «Господь». В греческой Септуагинте используется «Kyrios», в латинской Вульгате — «Dominus Deus», в Лютеровой немецкой Библии — «Gott der Herr», в русской Библии (Синодальный перевод) — «Господь». Что касается английских переводов, то Иерусалимская Библия и Новая Иерусалимская Библия используют слово Yahweh для передачи четырехбуквенного имени, а Новый Всемирный Перевод, опубликованный Свидетелями Иеговы, использует форму Jehovah, поскольку в этой деноминации придается особое значение почитанию Бога именно под таким именем. Однако большинство английских переводов, исходя из еврейской практики использования слова «Адонай», передает имя YHWH как «LORD», употребляя малые прописные буквы.Тот факт, что в еврейской Библии Бог иногда называется Яхве, а иногда — Элохим, послужил толчком для возникновении т.н. «теории документов», согласно которой Пятикнижие было написано несколькими авторами и в результате последнего редактирования приобрело его теперешнюю форму (см. БИБЛИЯ).

ЯХВЕ

Йахве, Ягве (евр. YHWH), в иудаизме непроизносимое имя бога. Согласно ветхозаветному преданию, было открыто богом Моисею в богоявлении при горе Хорив. Когда Моисей, которому бог явился в неопалимой купине, спрашивает его, «как ему имя», бог отвечает речением: «Я есмь сущий» (Исх. 3, 14). Далее бог говорит Моисею: «Являлся к Аврааму, Исааку и Иакову [как, то есть под именем]: «Бог всемогущий» (Эль-Шаддай, ‘çl ðaddây), а под именем моим «Господь» [Яхве, YHWH] не открылся им» (6,3) — раскрытие этого имени рассматривается, таким образом, как знак особого откровения, данного Моисею. В богоявлении на горе Синай бог, как он обещал Моисею (Исх. 33, 19), «сошёл… в облаке, и остановился там близ него, и провозгласил имя Яхве» (34, 5).
В соответствии с запретом в практике иудаизма (фиксированным десятью заповедями) на произнесение имени бога «всуе» (Исх.20, 7; Втор. 5, 11), имя Я., пишущееся по законам еврейской письменности четырьмя согласными буквами — YHWH (т. н. тетраграмматон), долгое время, по преданию, произносилось вслух неслышно для окружающих раз в году (в День очищения) первосвященником, причём тайна его звучания устно передавалась по старшей линии первосвященнического рода. С 3 в. до н. э. произнесение этого имени было полностью табуировано, там же, где оно встречается в текстах, вместо него произносится Адонай (в русском переводе, исходящем из греческого перевода Библии, т. н. Септуагинты, передаётся как «Господь»). Это привело к тому, что при огласовке библейского текста, произведенной в 7 в. н. э. масоретами, священной тетраграмме YHWH, встречающейся в Библии около 7 тысяч раз, были приданы гласные звуки слова «Адонай». Отсюда в эпоху позднего средневековья в среде христианских богословов возникло чтение «Иегова».
Традиционное истолкование и принятое в новое время (подтверждаемое древними внебиблейскими — греческими, ассиро-вавилонскими и другими источниками) чтение тетраграммы как Я. исходит в первую очередь из её пояснения в приведённых словах бога — «Я есмь сущий», связывающих её с глаголом hyh (hwh) со значением «быть» и «жить». Буквальное значение имени может быть понято, в зависимости от значения грамматического, либо как «Он есть» (в смысле действенного присутствия) или «Он есть (бог) живой», либо как «Он даёт жизнь» (возможно также соответствующее номинальное истолкование — как «бытие», «присутствие» или же «создатель», «творец»). Предложены были и иные толкования, связывающие имя Я. со значением дуновения, дыхания, опять-таки творящего, или объясняющие его как «роняющий молнии и дождь», т. е. громовержец, бог плодородия, наконец, — как «бог говорящий».
Истоки имени Я. прослеживаются, однако, в гораздо более раннюю эпоху. На древнейшее употребление имени Я. может указывать стих Библии, относящий его ко времени «допотопных» патриархов; «Тогда начали призывать имя Яхве» (Быт. 4, 26). Культ бога под именем Я. существовал в древности у различных западно-семитских племён (см. Йево).
По мнению различных исследователей, бог по имени Я. первоначально почитался в качестве бога только одним из древнееврейских племён — коленом Иуды и лишь позднее стал главным божеством, богом — покровителем древнеизраильского союза племён.
М. Б. Мейлах.

(Источник: «Мифы народов мира».)

Синонимы:

адонаи, ашем, бог, иегова, саваоф, тетраграмматон

Йахве, Иегова, — в иудаизме название бога (от тетраграммы YHWH, точное произношение к-рой неизвестно; произнесение имени Я. было табуировано, а тетраграмма рассматривалась как идеограмма слова «господь», в греч. передаче xyrios; в масоретской огласовке тетраграмма звучала как Иегова — название, принятое христ. богословами в 14 в.; тетраграмма восходит к глаголу hyh — «быть» и по своей грамматич. структуре означает либо «постоянно пребывающий» или «постоянно сущий», либо — «творец всего сущего»). В Библии имя Я. упоминается ок. 7000 раз, в первый раз в связи с деятельностью Моисея. Поклонение Я. сначала не исключало культов др. божеств, как др.-еврейских, так и местных ханаанейских. Я. считался воплощением стихий (огонь, ветер и др.) и не имел ни изображений, ни храмов; ему был посвящен шатер («скиния») и в нем ларец («ковчег»), считавшийся земным местопребыванием бога, незримо присутствующего во всем мире. Офиц. культ осуществлялся особой родо-племенной группой левитов. После возникновения в кон. 11 в. до н. э. Израильско-Иудейского царства и укрепления монархии происходит процесс выделения из множества богов одного главного бога Я. Культ Я. стал основой господствующей идеологии Израильско-Иудейского царства; царь Соломон построил храм Я. в Иерусалиме. Пророки объявляли Я. «ревнивым богом», не допускающим, чтобы его «избранники» почитали др. богов. Еще ко времени т. н. патриархов (Авраама, Исаака и др.) возводится возникновение концепции «договора» («завета») между израильскими племенами и Я. (первые обязались не чтить др. богов и исполнять желания Я., а Я.- передать им власть над Палестиной). С 8-7 вв. до н. э. пророки стали отрицать само бытие др. богов, кроме Я. Культ всех других богов, кроме Я., был запрещен в результате религ.-политич. реформы, проведенной иудейским царем Иосией в последней трети 7 в. до н. э.

Лит. см. при статье Иудаизм.

И. Д. Амусин. Ленинград.

Синонимы:

адонаи, ашем, бог, иегова, саваоф, тетраграмматон

Яхве (Иахве, Ягве) — в иудаизме непроизносимое имя Бога. Согласно ветхозаветному преданию, было открыто Богом Моисею в богоявлении при горе Хорив. В соответствии с запретом в практике иудаизма на произнесение имени Бога всуе, имя Яхве, пишущееся по законам еврейской письменности четырьмя согласными буквами (так называемый тетраграмматон), долгое время, по преданию, произносилось вслух неслышно для окружающих раз в году (в День очищения) первосвященником (причём тайна его звучания устно передавалась по старшей линии первосвященнического рода). С 3 в. до н.э. произнесение этого имени было полностью табуировано, там же, где оно встречается в текстах, вместо него произносится Адонай (в русском переводе, исходящем из греческого перевода Библии, так называемой Септуагинты, передаётся как Господь).
Синонимы:

адонаи, ашем, бог, иегова, саваоф, тетраграмматон

   Непроизносимое имя верховного и единственного бога иудеев, которого почитали как всемогущего бога-творца неба, земли и людей. Не имел изображения. По мнению ряда исследователей, вначале Яхве был племенным богом, потом — покровителем союза израильских племен. Иудея входила в состав Римской империи, и в самом Риме жили общины иудеев, имевшие свои культовые сооружения (синагоги), но культ бога Яхве не был распространен за пределами этих замкнутых общин.

(Современный словарь-справочник: Античный мир. Cост. М.И.Умнов. М.: Олимп, АСТ, 2000)

Синонимы:

адонаи, ашем, бог, иегова, саваоф, тетраграмматон

Ягве, имя древнееврейского бога, фигурирующее в Ветхом завете. Иудаизм запрещает верующим произносить его, вместо него читают и говорят «адонай» («господь мой»). В литературе вплоть до XIX в. встречается неправильная транскрипция – Иегова. Значение слова «Я.» остается неясным. Возможно, оно связано с глаголом «хово», означающим «быть», «существовать». В русском синодальном переводе Ветхого завета имя Я. почти всюду заменено словом «господь», близкими по значению словами оно передается и в переводах на западные языки. В древнем иудаизме Я. первоначально был богом племени Иуды и считался не единственным, а одним из богов. По представлениям иудаизма Я. связан с народом Израиля «заветом», двусторонним договором.

Я́хве, Йа́хве, Я́гве, встречается вариант Иего́ва (современный вариант произношения др.-евр. יהוה‎ — «(Он) будет», «(Он) жив»[1][2], старослав. Сущий[3], Сый[4]) — одно из многочисленных имён Бога в иудаизме и христианстве (наряду с такими как Эл, Адонай, Элохим, Саваоф, Элион, Саддаи)[5]. Впервые встречается в Торе в Быт. 2:4. Используется в первой из десяти заповедей (Исх. 20:2,3), согласно Библии, раскрытых еврейскому народу через Моисея на горе Синай. В современном русском языке принято произношение с ударением на первый слог.

В справочнике Anchor Bible Dictionary указано: «Произношение ЙХВХ как Яхве — это научная догадка»[6]

Содержание

  • 1 Имя
    • 1.1 Реконструкция произношения
    • 1.2 Транслитерация тетраграмматона у древних авторов
    • 1.3 Огласовка «Иегова»
    • 1.4 Этимология и значение имени
  • 2 Йево в западносемитской мифологии
    • 2.1 Супруга Йево
    • 2.2 Соответствия с другими божествами
  • 3 Яхве в Ветхом Завете
  • 4 Иудаизм
  • 5 Христианство
    • 5.1 Свидетели Иеговы
  • 6 Литература
  • 7 См. также
  • 8 Примечания

Имя[править | править вики-текст]

Реконструкция произношения[править | править вики-текст]

Тетраграмматон (ЙХВХ) — транслитерация на русский язык Божьего имени, четырёх согласных букв древнееврейского языка — יהוה (Йод-Хей-Вав-Хей) — в отличие от других имён Бога в иудаизме, в Ветхом Завете (Танахе).

Произнесение имени Бога в иудаизме табуировано, что, в частности, основывается на толковании еврейскими мудрецами отрывка Торы «…Вот имя Мое на веки…»  (Исх. 3:15), где слово «на веки» (לעלם) толкуется в значении «скрыть, утаить»[7]. Поэтому истинное (тайное) произношение имени знал только первосвященник Иерусалимского храма, в молитвах используется обращение Адонай (ивр. אדני‏‎‎‎, «Господь», «Владыка», «Вседержитель»), в быту — А-шем (ивр. השם‏‎‎‎, «Имя»). В 70 году н. э. Иерусалимский храм был разрушен римлянами. Широко известная библейская заповедь «Не произноси имени Господа, Бога твоего, напрасно»  (Исх. 20:7) рассматривается в иудаизме как запрет на произнесение ложной клятвы именем Бога[8], а не как запрет на произношение этого имени вслух.

Поскольку в древней письменности (древнееврейский язык) не обозначались гласные, то истинное произношение имени Бога остаётся предметом гипотез, достоверно известны лишь буквы Йод-Хей-Вав-Хей (ивр. יהוה‏‎‎‎, в латинской транскрипции YHWH). Буквенным обозначением этого древнееврейского имени является тетраграмматон.

«Краткая еврейская энциклопедия» придерживается русского произношения Яхве[9].

Самаритяне сохраняют произношение Yahwe или Yahwa до настоящего времени[10].

Произношение Yahweh с вариантами Yahwoh, Yehwoh реконструируется также по независимым древнесемитским источникам[11][неавторитетный источник? 204 дня].

Транслитерация тетраграмматона у древних авторов[править | править вики-текст]

Древние авторы, слышавшие произношение тетраграмматона от евреев в древности, а порой непосредственно владевшие еврейским или арамейским языком (Ориген, Епифаний Кипрский, Иероним Стридонский, Феодорит Кирский), дают транслитерацию этого слова в своих сочинениях, описывая нравы и обычаи иудеев.

Диодор Сицилийский (90 — 30 гг. до н. э.) Иао́ (Ἰαὼ)[12]
Ириней Лионский (II век) Иао́ (Ἰαὼ)[13]
Климент Александрийский (II век) Иаоу́ (Ἰαού)[14][15]
Ориген (III век) Иа́ (Ἰὰ)[16][17] Аиа́ (Ἀῐά)[18] Иао́ (Ἰαὼ)[16][17] Иаве́ (Ἰαβέ)[18]
Епифаний Кипрский (IV век) Иа́ (Ἰά)[19][20] Иаве́ (Ἰαβέ)[19][20]
Иероним Стридонский (IV век) Иа (Ia)[21][22] Иахо (Iaho)[23]
Феодорит Кирский (V век) И́а (Ἰα)[24][25] Аиа́ (Ἀῐά)[26][27] Иао́ (Ἰαὼ)[28][29] Иаве́ (Ἰαβέ)[26][27]
Порфирий, цитируемый Евсевием Кесарийским (IV век) Иэво́ или Иэуо́ (Ἰευώ)[30][31]
Порфирий, цитируемый Феодоритом Кирским (V век) Иао́ (Ἰαὼ)[32]

По мнению караимского гебраиста Неемии Гордона (англ.)русск., такие греческие транслитерации, как «Иа» и «Аиа», на самом деле могут транслитерировать не столько сам тетраграмматон, сколько его сокращенный вариант, состоящий из первой и последней буквы: (יה), как «Иа» и (איה), как «Аиа», в последнем варианте в начало могла быть добавлена протетическая буква «алеф» (א) для облегчения произношения. Самаритянское же произношение «Иаве» могло также произойти не от самого тетраграммтона, а от варианта замены табуированного имени на другое слово, в частности на Йафэ (יפה), что означает прекрасный, где средняя буква «Фей» (פ) согласно самаритянскому ивриту часто произносилась как «β», таким образом получалась греческая транслитерация, читаемая как «Иабе» или «Иаве»[33].

Огласовка «Иегова»[править | править вики-текст]

Широко распространена и вошла в ряд европейских языков огласовка тетраграмматона «Jehowah» (в русской традиции — Иегова). До современного произношения «Яхве» она была наиболее распространённой.

Известный антиковед и востоковед Илья Шифман по поводу использования слова Иегова писал:

Когда в середине I тысячелетия н. э. хранители иудейской ветхозаветной традиции изобрели специальные знаки для обозначения гласных, они к согласным имени Яхве присоединили гласные от слова Адонай. Тем самым они сигнализировали, что следует читать не Яхве, но Адонай. В результате получилось никогда в действительности не существовавшее и не читавшееся Иехова (в традиционном написании: Иегова). Одно из таких выражений — Восхваляйте Иаг!, более известное в русском языке как Аллилуйя!, что является русской транслитерацией еврейского выражения халелу-Йа́х или греческого халлелуиа́ (Пс. 104:35; см. также Отк. 19:1).

— И. Ш. Шифман. Во что верили древние евреи? // Атеистические чтения: Сборник. — М.: Политиздат, 1988. — 343 с., ил. (С. 182-183)

Хотя на самом деле в самых древних масоретских текстах, таких как «Ленинградский кодекс» и «Кодекс Алеппо», в большинстве случаев отсутствует средняя огласовка (холам), произносимая как «о», поэтому утверждение, что в вариант «Иегова» были вставлены огласовки от слова «Адонай», не более чем недоказанная версия.

Этимология и значение имени[править | править вики-текст]

Наиболее вероятна связь имени с глаголом hyh (ивр. היה‏‎‎‎; «быть»); тем самым оно допускает значение: «Он есть», «Он есть (Бог) живой» или «Он даёт жизнь». Предлагались[34][неавторитетный источник? 204 дня] и другие интерпретации, например «роняющий молнии и дождь» или «Бог говорящий». Также в Египте (откуда евреи вышли, согласно библейскому повествованию, под предводительством Моисея) существовало лунное божество Ях.

В самой Библии имя Яхве объясняется как «Я есть Тот, Кто Я есть» или просто — «Я есть» (Исх 3:14).

Йево в западносемитской мифологии[править | править вики-текст]

Ряд исследователей соотносит Яхве с языческим божеством некоторых семитских народов по имени Йево или Йаву. Предполагается, что эти имена родственны имени Яхве.

Супруга Йево[править | править вики-текст]

Анат. Возможно, супруга Йево

Ашера. По некоторым источникам — супруга Йево.

По мнению некоторых исследователей, в период перехода к монотеизму у древних евреев Йево считался единственным богом, однако, имеющим супругу. По одним источникам (например, элефантинским папирусам) ею являлась Анат[35], по другим — Ашера[36][37]. В Ветхом Завете упоминается поклонение древних евреев «Царице Небесной», против чего боролся пророк Иеремия[38]. Археологические данные (частая находка статуэток Ашеры) также говорят о широком распространении её культа в Палестине, по крайней мере, до VI века до н. э.[39] Однако среди исследователей наблюдается путаница между именами богинь Ашеры (жены бога Эла) и Ашторет (Иштар-Астарты), которые различаются в угаритской мифологии — так же как Яхве в древности мог отождествляться с Элом или сыном Эла.

Соответствия с другими божествами[править | править вики-текст]

  • У финикийцев он был известен под именем Йево и в Библе под именем Йехи (Йихави)[40]. Отвечал за морскую стихию и считался покровителем г. Бейрута[41][неавторитетный источник? 204 дня], где были обнаружены тексты, посвящённые Йево, безусловно созданные под влиянием мифов о Баал-Хаддаде, боге грозы, сыне угаритского Илу. Имя последнего перешло в иврит в нарицательной форме, в значении «бог», а функции Илу (Эла) вобрал Яхве. В Палестине считался покровителем древнеизраильского союза племён и, вероятно, покровителем Эдома. Борется с Йамму (морем) и левиафаном и одерживает победу[41].
  • В Угарите и Ханаане (Йаву) называли Йамму — бога моря, побеждённого в борьбе с Баалом[40][неавторитетный источник? 204 дня]. Кроме того, в угаритских ритуальных молитвах Йаву отождествляется с Элом или он называется сыном Эла[42][43]:

    sm . bny . yw . ilt
    Имя сына бога, Йаву

    — KTU 1.1 IV 14

  • Предполагают, что в общезападносемитском пантеоне Йево был владыкой водной стихии, возможно, соответствующим в шумеро-аккадской мифологии богу Эа[11] (что, однако, сомнительно, ибо Эа был противником грозного Энлиля, наславшего Всемирный Потоп.

Впрочем, такая путаница типична для родственных, но не совпадающих мифологий, ср. Уран/Зевс у греков и Дьяус/Индра у индоариев).

Согласно иудаизму, Бога Израиля не следует сравнивать с древними языческими божествами только на гипотетическом сходстве имен, тем более что произношение «Яхве» в иудаизме считается ошибочным[44].

Яхве в Ветхом Завете[править | править вики-текст]

В Ветхом Завете Яхве (в большинстве переводов обычно заменяется словом «Господь») — личный монотеистический Бог народа Израиля, выведший евреев из Египта и давший Моисею божественный Закон. Служение Яхве противопоставляется в Ветхом Завете культам «богов иных». История взаимоотношений народа Израиля с Яхве составляют центральный сюжет Ветхого Завета.

Яхве в Библии деятельно участвует в судьбе Израиля и других народов, открывается пророкам, даёт заповеди, наказывает за непослушание.

Восприятие личности ветхозаветного Бога было различным в разных религиозных и философских учениях. Так, с христианской точки зрения подчеркивалась как преемственность по отношению к нему новозаветного понятия о Боге, так и различия между ними.

Иудаизм[править | править вики-текст]

В иудаизме нет ни одного авторитетного религиозного источника, подтверждающего произношение четырехбуквенного имени Бога как Яхве.

Кроме того, пропущенная огласовка в середине любого слова после буквы «Хе» (Ях?ве) является нарушением грамматики иврита[45].

Ортодоксальный раввин Исроэль Зельман считает, что произношение Иегова «более или менее похоже (на произношение настоящего)»[46]

Согласно традиционному комментарию, в молитве и при чтении Торы закон обязывает заменять это имя на Адонай (в разговорной речи заменяется на Ашем (букв. Имя)). Как слово языка оно не имеет значения. Четыре буквы представляют собой наложение друг на друга трех слов: «был», «есть» и «будет». Таким образом, тетраграмматон указывает на извечное, непрерывающееся, не зависимое ни от кого существование. Любой перевод четырехбуквенного имени на другой язык может рассматриваться только как приблизительное разъяснение смысла слова. Тора впервые употребляет четырехбуквенное имя ЙХВХ только в конце акта творения потому, что это имя указывает на то, что речь идет о проявлении меры милости Всевышнего, в то время, как имя Элоhим (Бог) — о проявлении меры суда. Мидраш рассказывает, что при сотворении мира Всевышний как бы рассуждал Сам с Собой: «Если Я создам мир, опираясь только на милость, — грех будет преобладать повсюду. Если Я создам мир, положив в основу только принцип суда, — мир не сможет устоять. Поэтому Я использую как меру милости, так и меру суда». В первой главе книги Берейшит, в которой описано мироздание в целом, употребляется имя Элоhим. Во второй главе, где начинается рассказ о человеке, на первое место выдвигается имя Адонай. Существование человека невозможно, если не проявляется Божественная мера милости[47].

Христианство[править | править вики-текст]

В ортодоксальном христианстве имя Яхве приличествует всем трём лицам Божества; под именем Яхве Моисею и пророкам являлся Сын Божий (Иисус до воплощения)[48]. Яхве называют Отцом, так как Он — Творец, Законодатель, защитник, Божество, верховный и могущественный Владыка.

Синодальный перевод, как правило, передает тетраграмму (YHWH) словом «Господь».

Произношение «Иего́ва» используется в христианском мире уже более 200 лет, но в большинстве переводов Библии на русский язык встречается очень редко (Исх. 6:3, сноска, Исх. 15:3) и заменено на другие имена (в основном, Господь).

Свидетели Иеговы[править | править вики-текст]

Свидетели Иеговы уделяют большое внимание повседневному употреблению имени Бога. Они считают имена «Иегова» и «Яхве» вариантами произношения имени Бога, но пользуются только первым ввиду его традиционности. Свидетели Иеговы считают, что правильное произношение имени Бога утрачено, и поэтому не видят помехи в использовании имени «Иегова» в своём поклонении. Они не относят это имя ни к Иисусу Христу, ни к Святому Духу.

Литература[править | править вики-текст]

  • И. Ш. Шифман. Ветхий завет и его мир. — 2. — СПб.: Издательство СПбГУ, 2007. — 216 с. — ISBN 978-5-288-04363-5.
  • Мейлах М. Б. Яхве // Мифы народов мира : Энциклопедия: В 2 т. — М.: «Советская энциклопедия», 1987-1988. — Т. 2. — С. 687-688.
  • Феофан (Быстров), епископ Полтавский. Тетраграмма, или Божественное Ветхозаветное имя יהרה. — СПб., 1905. — 258 с.

См. также[править | править вики-текст]

  • Имена и эпитеты Бога в иудаизме
  • Элохим
  • Саваоф
  • Творец
  • Имяславие
  • Бог Отец

Примечания[править | править вики-текст]

  1. др.-евр. יהוה‎ — это третье лицо единственного числа будущего времени глагола др.-евр. היה‎‎ — «быть», от глагола др.-евр. היה‎‎ — «быть» образовано и первое лицо единственного числа настоящего времени др.-евр. אהיה‎‎ — «(Я есть) сущий», которое употреблено в Исх. 3:14: «Бог сказал Моисею: Я есмь Сущий». От тетраграмматона происходят сокращённые формы др.-евр. יהו‎ — «Иахо» и др.-евр. יו‎‎ — «Ио», которые входят в состав многих собственных еврейских имён.
  2. Имена Божии // Еврейская энциклопедия Брокгауза и Ефрона. — СПб., 1906—1913.
  3. Вступление – Сущий
  4. О священническом благословении
  5. Творения блаженного Иеронима Стридонского. Ч.1. стр. 151
  6. Anchor Bible Dictionary / D.N. Freedman. — New York, 1992. — Т. 6. — С. 1011.
  7. (В לעולם ) опущена буква «вав» (и слово можно прочитать как לעלם, скрывать, таить, а это) означает: сокрывай, утаивай его (ИМЯ), не произноси его так, как оно пишется [Пecaxuм50 а; Шемот раба 3]. (Раши)
  8. «Не возноси Имени Господа (не клянись им) напрасно…» Тора в переводе Ф. Гурфинкель.
    לשוא. Бессмысленно, напрасно (слово имеет также значение «ложь»). А что есть ложная клятва? (Когда человек) клянется, (заведомо) меняя известное, явное, (например), о каменном столбе (говорит), что он золотой [Шевyoт 29]. (Раши)
  9. Тетраграмматон — статья из Электронной еврейской энциклопедии
  10. Montgomery, Journal of Biblical Literature, XXV (1906), 49-51 (цит. по кн.: Encyclopedia Britannica (1911), P. 312 (сноска 11).
  11. 1 2 Константин Петков. Ещё о подлинной сущности «Сущего»
  12. Диодор Сицилийский. Историческая библиотека (Ιστορική Βιβλιοθήκη) Ч.1; 94
  13. PG 7 (1) col. 481
  14. Климент Александрийский Строматы книга 5 VI (4)
  15. PG 9 col. 60
  16. 1 2 PG 11 col. 1345
  17. 1 2 ἀπὸ δὲ τῶν ἑβραϊκῶν γραφῶν τὸν Ἰαὼ ἢ Ἰὰ παρ’ Ἑβραίοις ὀνομαζόμενον καὶ τὸν Σαβαὼθ καὶ τὸν Ἀδωναῖον καὶ τὸν Ἐλωαῖον. Τὰ δὲ ἀπὸ τῶν γραφῶν ληφθέντα ὀνόματα ἐπώνυμά ἐστι τοῦ αὐτοῦ καὶ ἑνὸς θεοῦ· ὅπερ μὴ συνέντες οἱ ἐχθροὶ θεῷ, ὡς καὶ αὐτοὶ ὁμολογοῦσιν, ᾠήθησαν ἄλλον μὲν εἶναι τὸν Ἰαὼ ἕτερον δὲ τὸν Σαβαὼθ καὶ τρίτον παρὰ τοῦτον τὸν Ἀδωναῖον, ὃν λέγουσιν αἱ γραφαὶ Ἀδωναΐ, καὶ ἄλλον τὸν Ἐλωαῖον, ὃν οἱ προφῆται ὀνομάζουσιν ἑβραϊστὶ Ἐλωαΐ.
  18. 1 2 PG 15 col. 359
  19. 1 2 Творения святого Епифания Кипрского. Ч. 2 стр. 117 Москва . издательство Готье 1864 год.
  20. 1 2 PG 41 col. 685
  21. PL 22 col. 429
  22. Творения блаженного Иеронима Стридонского том 1 стр. 153
  23. PL 26 col. 838
  24. PG 80 col. 1776
  25. Творения блаженного Феодорита, епископа Киррского Ч. 3 стр. 219
  26. 1 2 Творения блаженного Феодорита, епископа Киррского часть 1 стр. 99 Издание 1905 год
  27. 1 2 PG 80 col. 244
  28. Творения блаженного Феодорита, епископа Киррского часть 6 стр. 733 Издание 1857 год
  29. PG 80 col. 805
  30. PG 21 col. 72 col. 808
  31. Порфирий «Против христиан»
  32. PG 83 col. 840
  33. `Произношение Имени`~ Неемия Гордон.
  34. Мифы народов мира. В 2 т. М., 1991-92. Т. 2. С. 688 (автор статьи: М. Б. Мейлах)
  35. Элефантинские папирусы, Bezalel Porten, with J.J. Farber, C.J. Martin, G. Vittman, editors. 1996. The Elephantine Papyri in English: Three Millennia of Cross-Cultural Continuity and Change, Brill Academic, 1996
  36. William G. Dever, Did God Have a Wife?, Eerdmans, 2005б ISBN 0-8028-2852-3
  37. Thomas L. Thompson, Salma Khadra Jayyusi Jerusalem in ancient history and tradition, p. 139. T.& T.Clark Ltd; illustrated edition, 2004, ISBN 978-0-567-08360-9
  38. Иеремия. 7:17-18, 44:17
  39. Finkelstein, Israel, and Silberman, Neil Asher, The Bible Unearthed: Archaeology’s New Vision of Ancient Israel and the Origin of Its Sacred Texts, ISBN 0-684-86912-8
  40. 1 2 Циркин Ю.Б. Мифы Финикии и Угарита. — М.: АСТ, 2003. — ISBN 5170022808.
  41. 1 2 Мифы народов мира. Электронная энциклопедия. Йево
  42. Ugarit and the Bible, site of Quartz Hill School of Theology.
  43. Smith, Mark S. The Origins of Biblical Monotheism: Israel’s Polytheistic Background and the Ugaritic Texts. — Oxford: Oxford University Press, 2001. — ISBN 0195167686.
  44. Раввин Исроэль Зельман. Вопросы и Ответы.
  45. «Произношение Имени» Неемия Гордон.
  46. Раввин Исроэль Зельман. Вопросы и Ответы..
  47. Берешит 2:4 // Комментарии к Торе. — Сончино.
  48. Полный церковно-славянский словарь прот. Г. Дьяченко, с. 1062

Понравилась статья? Поделить с друзьями:
  • Ярковато как пишется
  • Ять буква как пишется
  • Ярко яркая звезда как пишется
  • Ястребиный клюв как пишется правильно
  • Ярко фиолетовый как пишется